Zora

Стр. 350

3 О Р А

Бр. X.

жити гонења и противу другијех околнијех јој племена... Независност и добро стање Црне Горе, обезбјеђено моћном Русијом, слуокике и другијем једноплвменијем народилш јемством њихове боље будућности..." Треба и то знати, да Владика шиље овај меморандум непосредно цару, кад су присташе проћеранијех Гувернадуровића и Ивановића у Црној Гори завјеру сновали против њега, коју је већ и сами Гачић подржавао, јер се Петар II понашао више као свјетсгса него као црквена особа... Ипак толика енергија љубави, толика брига о опстанку Црне Горе и бољој будућности околнијех племена! Велику му идеју ништа није могло поколебати. * Долази разграничење с Аустријом, а то значи са сродном Боком. Владика с истом енергијом брани сваку стопу земље, сваки кам. А Гачић му завршава опомене: „Желим вам савршено сагласје с Аустријом, од којега зависи будуће благостање и срећа народа". Аустријско оружје заузимље Паштровску Гору. Наступа право ратно стање и на граници Аустријској. Све ратне силе аустријске из Боке и Дубровника ту су. Од 23 јула 1838 почиње крвопролиће на Паштровској Гори. Одлучној битци био је свједок очевидац руски инжињер Ковалевски, те је живо пластично описао црногорску побједу под командом Ђорђа Петровића. Послије овог крвава сукоба Гачић завршује писмо Владици овом значајном опоменом: и очекујем од вас извјешће о савршеном помирењу са Аустријанцима... Государ Илшератор Ннколај Павловаћ јуче н данас находи се заједно са аустријским императоролг у Инспруку, не далеко од Тријешка". Царски намјесник и гувернер далматински из Задра Лилијенберг пријети Владици: „Ја имам у Далмацаји 10 хиљада војника... из Хрватске пружају ми руке 24 хиљаде, које се могу умножити на 50 хиљада; у потреби могу укрцати 20—30 хиљада у Млецима, да се

нађу у Котору кроз 2—3 дана..." па га уз то вријеђа: „... док је ваша воља на мјесто права, и право код вас не ваља ништа, као што сте ви то доказали и на Стањевићима и у Паштровићима..." Али је ово изазивање мало витешко било, кад се знало, да Владика мора трпјети, ушљед руских наредаба. Шљедеће године на прољеће долази из Петрограда надворни савјетник Чевкин, који се придружи пограничној комисији, која је до тада узалуд радила на разграничењу, а Петар II пише руском министру иностранијех дјела грофу Неселроду: ,,... Ми љубимо своју отаџбину, као и сви народи што љубе своју, и не штеде за њу крв пролијевати. Но воља Господара Императора код нас је најсветија на овоме свијету". При свршетку умирује руску владу, да је по савјету истога Чевкина повратио аустријској влади оружје, што су били Црногорци донијели на Цетиње као трофеје са бојишта Ето у каквијем је мучнијем приликама Петар II живио, владао и —- пјевао. * Кроз ових првих десет година његова владања, испуњенијех тако интенсивнијем дјеловањем у борби са сусједнијем моћнијем царевинама, с којијема је политика покровитеља Црне Горе тражила што тјешње пријатељске односе, ми видимо Петра II стална у правцу чисто националном, свијесна права и позива Црне Горе, „потоње области српског царства", чију крвљу сачувану слободу проглашује „благом, које служи као луча наде и другијем једноплеменијем Црној.Гори нарОдима" и „јемством њихове боље будућности"; а ми знамо да пјесник сматра Црну Гору „Зачатијем храбра Српства". Њему је у том националном правцу дјеловања идеал апсолутна народна незавнсност од туђинске власти; други идеал му је био заједница крви и језика, коју раздор вјера није лгогао у његовијелг очилш порушити. Вјеру он оставља свету сваком своју, зато даје Градачевићу „тврду