Zora

45*

Бр. X.

3 О Р А

Стр. 351

Божју вјеру, да ћемо од сада у напредак бити уједно и крв своју пролијевати за вјеру и слободу нашу", ма да је велики босански бунтовник војевао под Мухамедовом заставом. И ма да је Црна Гора више зла претрпјела од сусједне мухамеданске браће него ли од Стамболија, Петар II одмах ступа раме уз раме са Градачевићем, а не са Али-пашом Ризванбеговићем, који је из зависти војевао против Градачевића у корист Стамболија, ма да су уз Ризванбеговића листом православни Херцеговци били. Мисао ослобођења од туђинске власти рођене браће била му је изнад свега. Скадарском везиру Бушатлији, који је хтио Арбанију сасвијем од Стамбола ослободити, не одриче своје пријатељстсо, али даље не иде, за што га у Арбанију крв и језик српски не привлаче. Његове тежње на истоку не прелазе границе равне Зете, коју, послије несрећног свршетка Бушатлијиног подузећа, у савезу са Градачевићем, својим походом на Подгорицу, хоће да ослободи, али је звијезда Хусејин-капетана већ била на заходу... Овом чистом схваћању националне мисли и дјеловању по њеним захтјевима још ће све чвршће Петар II вјеран бити. Истина, било је великијех умова, као на прилику у Италији, још од Данта, из којијех је мисао уједињења народног сијевала, али је остајала мртвим словом у њиховијем књигама; мисао и свијест народне заједнице сијевала је и у доба старијех Грка у великијем опасностима: али та свијест није могла уобличити правило, по ком су поједине народности имале образовати своје државе, све до велике француске револуције, која га је прва прогласила по захтјевима слободе, братства и 1еднакости, која су начела имала завладати не само између појединијех људи, него и између појединијех народности, које су по природи засебни индивидуи. Али је Бонапарте, то чедо те исте велике револуције, одмахпогазио то свето начело, и ако је нехотице својијем успјесима над

туђинском власти у Италији разбудио народну мисао у раздробљеном италијанском народу, одакле почиње патриотско одушевљење, које кроз 50 година упорно јунаштвом и мучеништвом снажи ту народну мисао све док је и побиједила. Петр II прчзи јв разтзио својије.м систематскије.и и нладалачкијем радом начело народности у спему његоволг обиму и у пратзом смислу, како га је била уобличила велика француска револуција, и како ће га развити кашње, опредијелити и у законити научна теорија. Ми ћемо то још боље уочити из друге десетине година, прекратког живота и владања Владичина, још много плодоносније у моралној области новога права међународнога, које и словом и твором проповиједа и тако опредјељује и у живот уводи политички програм да се неће иикад, нити се лгооке куд даље ии ипаче. * За своје држање у буни Градачевићевој Али-паша Сточевић добио је нашљедно везирство над Херцеговином, одијељеном од Босне, и кад је г. 1833 из Цариграда дошао у Мостар, гдје су га дочекали сви главари херцеговачки, пред мноштвом народа обију вјера, изговорио је бесједу, у којој је рекао: ,,Од данас никоме није од потребе да иде цару у Стамбол: ево вам Стамбола —■ Мостара, а ево вам цара у Мостару!" Рекло би се, да је Петар II тијем добио опасног сусједа, непријатеља још из буне Градачевићеве, али неће бити тако. Онај колико смјели толико великодушни покушај, у своме почетку тако величанствен и срећан најенергичнијег босанског прегаоца за независност Босне, и подржавање те велике мисли од стране младог Владике са Цетиња, морали су јако дјеловати на херцеговачког племића, најчистије српске крви, језика и обичаја, чија поноситост и завист само нијесу трпјеле првијенство и славу хероја од Градашца, што опет најбоље потврђује корјенитост његовогвеликашког српског поријекла јер