Zora

Стр. 356

3 0 Р А

Бр. X.

ја њега — т. ј. само по имену. Једна је само и то битна разлика наших мишљења о Горском Вијенцу. Г. Поповић тражи у Горском Вијенцу неку политичку концепцију. А ја сам се потрудио доказати да Г. Вијенац мора имати дубљу, ширу, пространију основицу; његова концепција мора имати више етичке садржине — него што ми у таквим патриотским темама тражимо. Истрага Потурица морала је за Шегоша више нешто значити, него оно што је у историји — акат политичког насиља, дивљаштва. Политика је у истрази онолико, колико то етика људска захтева и допушта. Одузмите, подобно г. Поповићу, тај етички значај политичкој концепцији Г. Вијенца и он остаје апотеоза дивљаштва. А ту сам баш најосетљивију махну покушао скинути с Шегошева узор-дела. Јер не могу замислити да је Шегош у Турцима видео само створења, која су зато на свету да их Срби кољу — бар на позорници. КакооГорском Вијенцу тако се и о Шћепану Малом утврдило у нас мишљења да то није драма и да нема јединства —• да су главно управо оне упоредне сцене, у којима се слика народ. Можда ће г. Поповић наћи и у Шћепану политичку концепцију. Ше свакојако и има. 0 њему се говори често у драми: како је измирио завађена племена, подигао судове, позидао тврђаве и путоЕе, цркве — и у опће створио неко јединство, ма било у својој личној моћи! Али с друге стране тај исти Шћепан, што је толиког маха имао на Црногорце — на позорници је чешће смешан, него драмски, или трагички озбиљан. Дакле са политичком концепцијом не би се ни овде далеко дотерало. За то ћу у овој краткој скици рећи шта сам мислио (вид. Бранково Коло 47, 1901) говорећи да је Шћепан Мали раг ехсеИапсе драмска тема — равна ГТТилерову —- 1)ете1гш8-у. Шегошев Шћепан Мали — јесте трагедија члсти. Није тешко цитатима по-

тврдити како се већина Црногораца буни против свих оних, који вређају како било Шћепана. Он је њихов гост, добеглица, који је код њих нашао уточишта — и њихов образ не допушта им да га предаду управо издаду његовим судијама, ма да он и не заслужује њихову веру и оданост и ма да је чак и кукавица, што Црногорац ни свом рођеном брату не би опростио. Јединствен реалиста, Шегош се није много обазирао хоће ли свака сцена одговарати трагичној збиљи теме него је цртао живот трагичан до мучеништва и смешан до папагајства. То је његов жанр и ми можемо само жалити што није и на другог кога прешао. Дакле, Црногорце везује њихов образ на верност Шћепану. Може у части бити често и смешнога — основа јој је увек херојство. О том и Шегошев Шћепан има пуно доказа — чак и они који се смеју Шћепану на дому — пред Турцима грме: чест и образ нада све! и потврђују то крвавом борбом. Прецизније би се могло рећи даје Шћепан Мали трагедија црногорске (а можда и људске уопће) части, а Шћепан је само средство да се то илуструје. Ни Вилхем Тел није трагични јунак, чак тешко ће ко спрати с њега ону љагу, 'коју је први Берне опазио, да он, тај идеал јунаштва германског — убија мучки, из заседе. Јунак је у тој драми Шилеровој швајцарски народ — а Тел само оруђе његово. Народ му је одобрио да убије Геслера, народ му после и даје права да живи, он скида с њега трагичну кривицу његову, он га прославља што је убио човека Геслера — узимајући за све то одговорност на себе. Улога Телова није трагичнија од улоге других завереника с КиШ-а, на њега је само пала коцка, која је тако исто могла пасти и на б^аи^асћега и т. д. с истом тежином. Види и опет бТет-а СгоеШе ип(1 ЗсћШег. Тел, могло би се рећи, није носилац идеје ослобођења швајцарског народа — он је њен слуга, а носилац је читав народ. Шилер није историјског Тела много мењао за своју