Zora

46*

Бр. X.

3 0 Р А

Стр. 359

он и буди синове народа свога, да се прену и^ мртвила, да пођу новим, бољим путем, која води к срећи цијелога народа. Али има пјесника и таких, који, и ако су пријатељи читавоме народу, опет их нешто посебно веже више за неки особити дио народне цјелине, — они постају локалне патријоте. У првој половини XIX вијека имао је српски народ три велика пјесника: Сима Милутиновића, Бранка Радичевића и Петра II. Петровића Његуша. Каодајеудес хтио, да сваки од њих буде рођен у другом дијелу народа нашега. Прву двојицу заноси тадања струја у појезији, струја романтична, али зато њихова појезија обухвата цијело Српство, трећи између њих, владика Раде, премда љуби сав народ, премда га тиште ране цијелога народа српског (види предговор ка „Горском Вијенцу" и говор владике Данила у почетку истога дјела, и први призор „Шћепана Малог"), опет његова појезија, изузевши „Лучу микрокозма", пјева само историјске догађаје црногорске. То ће нам бити сасвијем разумљиво, ако се сјетимо, да је владика Раде био не само политични владар Црне Горе, него и духовни господар њезин. Какав је Раде као политични и духовни господар Црне Горе, такав и као пјесник: он је Црногорац и мислима [и језиком. Језик је његов чисти народни говор тако, те се може мирне душе рећи, да је он уз Бранка српски пјесник, који је помагао Вуку до побједе народнога језика у књижевности, али његов језик је уједно и фотографија народнога говора црногорскога. Ако хоћеш дакле да говориш о особинама његова језика, гоЕорићеш о особинама црногорскога говора. Премда ће сваки Србин његове пјесме лако читати и разумијеваги, опет ће се можда наћи који неупућенији читалац, који ће по коју особину црногорскога говора, јер у књижевности нијесу опћено признане, држати за погрјешке. Те особине кушаћу да испи-

шем, и протумачим, али морам да истакнем, да ћу их вадити само из „Горскога Вијенца", јер не имадох довољно времена, да обрадим сва његова дјела у језичном погледу, будући да сам прекасно добио позив од уредништва овога цијењенога листа, да у лист напишем штогод о језику Његушеву. Стране су навођене по панчевачком издању браће Јовановића. Језик је Његушев, како већ рекосмо, наријечје црногорско, а то ћерећи:јужни говор, у којему је негдашње $ у кратком слогу =:= је, а у другом слогу = ије. У првом случају пише владика Раде по тадањој ортографији ■&, али се нађе кашто и е: леба стр. 71., негђе, бденије, грехота, време. — Иза ј> нашао сам и: приђе мјесто пј>еђе стр. 74. — Необично је: бјељега мј. биљега стр. 78, и омилила мј. омиљела стр. 79. Ако пред негдашњим $ = је стоји г или д, онда од тј бива редовно ћ, од дј — ђ: ћерати, шћели, хће, наврћеше, долеће; ђед, виђети, ђе, негђе, ђеца, ођести се, неђеља, овђе и т. д. Кашто, стиха ради, продужи се кратко % је у ије, а то је и у народној појезији врло обично: видије ли стр. 36., свијетскога стр. 47., дијејствије. $ у дугом слогу, које данас гласи ије, и у „Горском Вијенцу" гласи тако, осим ако треба, стиха ради, један слог мање, а онда се пише $, док се данас испусти и па се мјесто њега меће апостроф: гн^ћзда 66, према гнијездо 74., сагр^ши 78., б^ћле 80. и 220., али бијеле 121., поб^ди 101. = побиједи, гћло 101 и 109. према:утијелу 109., в^кове 101., в"ћнце 101., св^т 108., испов^сти 113., посћчем 120., п^ћвацах 111. Црногорски је облик: затријети мј. затрти 9. Уснени сугласници не примају увијек између себе и ј гласа л, који би се са ј стапао у љ: трупје мј. трупље 29., изломјене мј. изломљене 119., ломјава мј. ломљава 67. и т. д.