Zora

47*

Бр. X.

3 О Р А

Стр. 367

који је деветнајестог октобра довршивао свој земни пут, онкољен војводама, сердарима и главарима своје земље; између њих је славни јунак Новица Церовић заклопио му очи. Владика Петар II крштен је именом Раде Томов Петровић, сио је на столицу црног.орских владика. 18 априла 1830 по смрти свога стрица Владике Петра I. Владавина Владике Петра II значи епоху за Црну Гору. Надарен са необичним присуством духа, јаком енергијом, успј ео је за кратко вријеме својега владања уздигнути Црну Гору на високи степен међу балканским државама. Он је морао уредити земљу ослабљену унутрашњим трзавицама, узети свјетску владу од гувернатора Радовића у своје руке, бранити земљу од нападаја турских и арнаутских. Владика Петар II свршава све те послове с енергијом војника и трпељивошћу монаха и ааводи у земљи ред дотле непознат Црногорцима, поставља у земљи суд и уредбе. А за читаво доба свога. владања није престајао настојавати да стече добре пријатеље ван гра^ ница, који би штитили Црну Гору у тим бурним данима.... За доба Владике Петра II Црна Гора је стекла много поштовалаца, чији су списи упознали ту полудивљу државицу са

цијелом Јевропом; Између њих напомињемо Русе: А. Н. Попова и Каваљевског; француза: Кипријана Роберта; Енглеза: Велкинсона; Нијемце: Ебела и Кола. Толико о, Владици Петру II као о владару а о њему као, највећем пјеснику у српској књижевности није потребно ни говорити јер то сви знамо. Његов ГорсЈси Вијенац и остали плодови његове пјесничке маште прокрчили су пут далеко. преко граница Црне Горе и извојевале Владици Петру II име највећег српског пјесника. Око Владике на Цетињу тридесетих година, XIX стољећа, окупио се круг српских списатеља и пјесника. Љубо Ненадовић и М. Меддеовић биди, су чести гости на Цетињу а, из опћења њихова с Владиком Петром II никле су у Црној Гори прве школе и штампарије. И данас се у његовој земљи види траг великог му духа и снаге. Истина је, да ни дан данас његово мјерто у српском пјесништву још нико заузео није. А и на политпчком пољу Владику Петра II још нико премашио није. На врху Ловћена у скромној округлој капелици почивају остатци великог Црногорца. Планински вјетар, звонцад стадаи меланхолична пјесма пастирке нарушавају светињу мјеста, гдје вјечни сан борави Владика Раде.

Биљеш

Ј л лас Црногорца , говорећи о Србобрану календару, доноси ове редове: „Први је чланак посвећен педесетогодишњици великога српскога Пјесника и Господара Црне Горе Владике Рада, и увјерени смо да ће у сваком Србину, од ученог до оног који тек знаде читати, разбудити оне осјећаје, који су му већ урођени према овој вељој нашој слави. Уз овај чланак долази слика слављеникова, можда најљепша, што нам је на платну остала иза њега. Ево што уредништво пише о тој Слици: „Слика је ова до сада непозната нашем свијету била, и ми се радујемо, што је срећни случај хтио, да је нађемо у једнога свога пријатеља, који нам је добротом својом уступио фотографски снимак с ње, да је нашим штованим читаоцима у календару прикакажемо. Чија је рука ову дивну слику у оригиналу израг дила, не зна се; али пошто је купљена у Венецији, свакако ју је каква талијанска умјетничка рука израдила, јер кад је човјек види, не може јој љепоте да се нагледа. Оригинална слика је висока један метар и према томе саразмјерно широка. Купац ју је нашао у Венецији у педесетим годинама; али је она морала бити

много раније рађена, јер као што се види, Владика је на њој приказан у доба кад му је једва 28-—30 година могло бити. На пошљетку примјетити нам је, да је ова слика у толико значајнија, што је владика Раде ријетко кад метао камилавку на главу; он се најрадије облачио у народно црногорско одијело". Само нам је опазити, да је слика морала бити рађена послије г. 1814., јер је тек концем те године Цар Никола послао Владици први степен реда св. Ане, који му на слици видимо. Што, се тиче митрополитске камилавке, не знамо поуздано, кад ју је од св. Синода добио, али је пок. Медаковић забиљежио да је то било тек г. 1845, Уз то је Владика тек г. 1847. провео дуже вријеме у Венецији, кад је у државном архиву радио. По овим подацима рекло би се, да је та слики из тога доба, дакле кад му је било већ 36 година, или по. њекима 34, што би дрпуштао бар и овај снимак исте слике. * Српски Књиокевни Гласник доноси у својим биљешкама Једно изгубљено дјело Његошево. „Љ. Ненадови1п у својим Писмима из Италије (писмо III, март 1851.)