Zvezda

СТР. 44

3 В Е 3 Д А

БРОЈ 6

ЗБ0Г0Ш ОСТАЈ, ЖАРКО ЛЕТ0Г.<.

Збогом остај, жарко лето !... Твоје чари тихо вону; А иоследњи уздисаји Испуи.ују васељену. Ти умиреш на одори, Коју твоје цвеће краси.... Одасвуда тихо струје Жилонојне несме гласи. То је туга васионе, Коју смртно ухо чује; То је несма којом вечност Над пролазнпм јадикује. Нрими поздрав, жарко лето, У смртиоме часу твоме ! Над нролазним вечност илаче И ја плачем сада с њоме ! Божа С, Николајевнб, ГДЕ ПОМОРАНЦЕ ЗРУ од Н. А. ЉЕЈКИНА

I Бидо је око једанаест чзсова у вече. У ресторадији марсељске станице седела су два Руса и једна Рускиња и очекивали воз што око ноноћи нолази у Ницу. Поименце беху то: Николај Ивановић Иванов, петроградски трговац, човек средовечац, потемељан са округлим трбушчићем; жена његова, ГлаФира Семјоновна, млада, пуна женска; и сапутник такођер петроградскп трговац, Иван Кондратијевић Коњурин. Путници беху одевени но последњој парпској моди; чак и браде у мушкараца беху састрижене по Француски и ако је руски трговачки крој вирио пз свега што беше у њима и на њима. Они су седели за столом, на коме боху остатци вечере и поистија иили црпо вино. Око њнх, на поду, ручнп нртљаг, у којем се особито истиче један завијутак у кајишима: беше то велаки јастук у црвеној навлаци. Људи нису били расноложени и ако су нред њима стајале три нразне боце црнога вина и боца коњака, у пола испијенога. Сувнше беху заморени великим путем од Париза до Марсеља па су зевали разговарајући. Зевала је и њихова дама. Она је љуштила кору од поморанџе, говорећи: — Чим стигнем у Италију, одмах ћу купити где год у каквом воћњаку, велику грану с номоранџама; спаковаћу је у корпу и понети у Петроград, те да сви виде и знају, да смо били у земљи где иоморанџе зру. — А зар, бајаги, номоранџе расту у Италији? запита Иван Кондратијевић, на сркну мало вина и испући усне. — А шта ти мислиш?... подругљиво му одговара Николај Пвановић. Сам сп бајаги воћар: чак — воћарску и колонијалну трговину имаш у Петрограду, а овамо не знаш ни где поморанџс расту. Еј, гејаче! — Е, па од куда би ми то и зналп? Јер поморанџе за своју радњу добављамо у сандуцима од Немца Карла Богданића. Ја сам мислио: кад се већ зову номорачџе, онда оне у Поморанији и расту.

— Па та Поморанија управо и јесте Игалија... Тамо •се налази нека губернија Поморанија, или поморански срез, тако нешто, рече Никола Ивановић. — Лажи, лажи бол^е! узвикну ГлаФира Семјоновна. Тамо нити има, нита је икад било какве губерније Помораније, нити каквог поморанскога среза; тек поморанџе I само расту у Италији. — Допустите, ГлаФиро Семјоновна... Ако је тако, онда зашто ми јерусалимске поморанџе иродајемо? уплете се у реч Иван Кондратијевић. — Па то су ваљада неке чивутске номоранџе, од јерусалимских племића... — Е, напротив, оне важе као најбол>е. — Та ја већ то не знам; главно је да су поморанџе поглавито из Италије, с тога ее Италија и назива: земља иоморанџи. — Е, па то је та Поморанија, и то значи, да тамо мора бити још и ггоморански срез, прихватп Николај Ивановић. — Шта? ти хоћеш са мном у пренирку! Знај, да никакве Помораније нема, не постоји!... Ја сам геограФију у : пансиону учила и знам даје нема. — Ето ти је сад! Мадо што — и одмах за књиге. Није ли то, у ствари, нама све једно. Ја сам се такођер учио геограФији једно две године у трговачкој школи, али признајем, да до јужнпх крајева још нисмо били дошли кад ме јс отац из школе извадио због обуке у трговачкиМ иословима. — Ето видиш... А овамо се нрениреш!... Настаде мала науза. Иван Кондратијевић Коњурин срдачно зевну. — Ја шта ли сад моја жена ради? рече он. Јамачно је до сад посркала пунч, на се спрема да легне... — Шта-а? Спрема се да легне? иодругну се ГлаФира Семјоновна. — Могло би се рећи сасвим на против. — То јест, како то на нротив? Па шта би она сама у ово доба и радила ? — до да смести децу у ностељу, иа и сама да прилегне, одговара Коњурин. — А шта мислите ви, које је доба сад у Петрограду? — Како које је доба? Позната је ствар, — ноћ, дванаести сахат ноћи. — У томе и јесте ствар, што је еасвим нанротив. Ми смо сад на југу. А кад је на југу ноћ, оида је у Петрограду дан; а то значи, да се ваша жена сад, ни у ком елучају, не спрема да легне. Коњурин зину од чуда. Ама, шта ви то говорите, матушка ГлаФира Семјоновна... чудио се он. -— Тако је, тако је... Не нренири се с њом... То је тако... рече Николај Ивановић. — Она зна... Њих су у нансиону учили. Па и сам сам читао о томе у новинама. Јер. кад смо ми на Југу, у Петрограду је све натрашке, пошто је Петроград на северу. — Видиш ти чуда! чуди се Коњурин. — А ја нисам ни знао да таква мехаиика излази. Али... иностранство је ово!... Па који лн сад мора бити сахат у Петрограду, ГлаФиро Семјоновна? ГлаФира Семјоновна ее даде у миели. — Сахат? посигурно не знам, то би се из календара могло дознаги; алп држим, да је тако.,. трећи сат дана, рече она натерсуме.