Zvezda

СТР. 46

3 В Е

3 Д А

БРОЈ б

Чекала га је лагана и врдо болна смрт. Али аегова је воља била чврста, узвишена над сваким колебањем. Овако ће бар бити роб морских таласа. Прођоше два дана; његова снага је малаксавала. Сад је жељно очекивао смрт да га ослободи мука. Напрегнувши сву снагу погледа око себе онајним погледом; али не виде ништа више до воду и само воду. Малаксао паде у чамац, који је имао да му буде мртвачки ковчег. Тако је лежао непомичан, онесвешћен, кад стражар на лађи „Француска и Бразшшја" јави да је угледао један рибарски чамад како плови сам. Снустише један чун и стигоше чамац; у њему нађоше онесвешћена човека. Попеше га на лађу.

* * %

Кад су тог јадвнка нопели на лађу, капетан, неки Лекутр приближи се и, погледавши бродоломника у лице, пребледе као крпа; једва се уздржа да не викне одужаса. — Однесите тог човека у моју кабину! — заповеди он, — па кад дође к ееби, јавите ми. И кријући своје узбуђење, окрете се другом и рече: — Похитајте. II командант „Француске иБразилије", гледао је укоченим погледом преда ее, погледом, којп те је подсећао на ствари далеке и страпше, на ужасну прошлост. Беше се з г дубио у своја размишљања, ослушкујући ударе свог срца, исиитујући своју савест, кад га трже глас једног мрнара. Јавише му да је бродоломник дошао к себи и да може говорити. Несигурним, готово аутоматскпм кораком, унути се капетан Лекутр кабини; снажпо отворн врата, уђе и затвори их и, загледавши се добро у лице том човеку, н усиљавајући се да му глас не би дрхтао, упита га: — Познајете ли ви мене? Бродоломник је доста пропатио: ади те прекомерне патње не беху уншптиле његову моралну енерптју. Па и поред свег претрпљеног срама, поред накунљеног гнева на робији, он не беше као многи други клопуо; тај јадникје још имао човечју душу. Спазнвши канетана. усправи се, и гледаше га укоченим погледом. Роб је дрхтао грчевито. Он који је ставио у опасност свој живот, и мислио да се више нема бојати ничега, нашао се на један пут пред братом своје жртве, у коме му се чинало да гледа крвљу обливен леш. На послетку из загушеног грла чуше се ове речи: — Дакле нисам довољно покајао свој грех, кад ме судбина предаје вама! — Јест, — одговори с дивљим акцентом командант, — сад једино зависи од мене да начиним од вас роба и да вас предам у руке чувара. Роб стаде молити: — Господине, — рече он, — будите милостиви. У замену за живот свог брата, узмите мој, али само даумрем без ланаца, да не умрем на галији, нека ме море прими у своје крило, нека сахрани у своје таласе мој леш, моју успомену. — Ја да вас убијем!... — узвикну командант, — ја нисам убица, никад не би умрљао руке вашом крвљу!.... Нећу да теретим своју савест!... Правда је изрекла за вас своју реч; ја ћу је извршити, ето то је све.

— Па добро, онда ћу се убити сам! Заклео сам се да се више не вратим у тамницу. Ако хоћете да ме вратите вратићете мој леш. И, дочепавши један пун револвер, што је стајао на столу, упре цев у слепоочницу. Али немаде кад да онали; Командант му истрже оружје из руке. За тии погледаше један другоме у дубину очију, као да би хтели да један другом испита душу. — Дакле сте много нрепатиди? упита капетан промењеним акцентом. — Ах! да, ужасно... Нећу ни да вам говорим о телесним боловима, нити о покајничким мукама које су непрестано узнсмиравале мој сан... Ја нисам прост злочинац; ви ме познајете: љубомора ми је утиснула оружје у руку; знате ваљда да је измећу вашег брата и мене била жена, чија ми љубав беше кобна. Правда је мислила да ми је изрекла блажију нресуду, што ме је поштедила од вешала. Настаде кратко ћутање; роб настави: — Колико ли сам пута завидео онама што се одмарају у вечној ноћи! Колико ли сам пута плакао, што нисам осуђен на смрт! Командант га је слушао узбуђено. На један пут се ирену; и он виде како му у гдави сину нека светлост. Вратити тог јадника у тамницу, метнути га под чуварске штапове, беше за њега нешто ужасно. После те борбе, која је трајала неколико тренутака, рече: — Ја вас презирем; ви сте убили мог брата и осудили моју мајку на вечеи бол и на сузе; и кунем вам се, да сам вас нашао на суву, ја бих вас главом предао у руке правде. Али мрнар сам, те поштујем своје дужности према бродоломницима. Море које увех располаже мојим животом, дало вас је мени у руке, дужност ми је налагала, да вас примим на лађу. На првој станици искрцаћу вас и пустити. Ако има живота на оном свету, надам се да ће ми ваша жртва ово одобрити. Али ако ми мој брат не опрости, онда нека ми. Бог суди. с талиЈанског М. Д.

ИЗ СТАРЕ ^ОРПЕ Заборављени списи „непризкатог" песнина

Превр&у&и прашне н&иге, Прашне каиге и хартије, Наишао оам на ,.рукопис", Што га нико чит'о није. Тај рукопис излив срца „Певачева" отарих дана, У аену је једна прича Чудновато опевана. Али кс би данас снео СеИати се старих дана ! — Не скем ни ја, да те штампаж, Песмо стара, нечит&на. По,ред нене дампа „дрхбе" „Рукопис" 6и читат' хтеда, Ја је дадох аеном пдану Отара песма — нзгорела.... Тек хартија изгореда, Ал' осташе слова бела,