Zvezda

Стр. 190

3 В Е

3 Д А

Број 24

похотљивији. Било је тренутака кад сам га страшно мрзела због те његове уиорности. Па ипак он је поред дрскости имао у себп такве нежности, такве' благости, у речма, гласу, покретима, шта више, поред дрскости, имао је у себи такве суморности, да ја, иаднувши у свет духовних обмана, почех се без мржње и с великим интересовањем приближавати тој души, да потражим скривене изворе оног њеног јединственог израза. Ништа не могах видети, а како бејах радознала, питах га: — За што сте тако тужни? — За то што ме не аолите: А ја вас обожавам... — говорно је, покушавајући да узме моју руку н пољуби прсте. , Одбијах га, увек. Он је осећао искрен бол, у коме беше неке дечје безазлености. Био је као каквО дете, коме не даду обећану ствар; био ј-е као да му се чини каква велика неправда. — За што ме не љубиш, за што? -— За то јер оно што ви осећате, према мени, није љубав, „ . — Па шта је, онда? — Жеља. — Једно те исто, одгћворио би он, потпуно искреним гласом. Ах, кад год бих чула да тако пориче сентименталну и племениту страну љубави, кад год би тако газио све оно, што је чисто и узвишено, чак и у казнивој страсти, Нино Стреса ми је био одвратан! Он је читао на мом лииу, колико се томе силно противим у својој души и својим живцима, те је ћутао. Кад и кад би се удалио , за који дан. Али опет би се појавио, дошао би, приближио се, тражећи да ми стисне руку, да је задржи неколико тренутака у својој, тражио би да додирне какав предмет, који сам додирнула ја. Што се тиче тога, просто је био празноверан у љубави. Ако бих ја оставила махалицу на столу, Нино Стреса би је узео, отворио, , принео је лицу, држао је тако у рукама не могући да је остави; ако. бих изгубила цвет из косе, ако бих скинула рукавицу, он би одмах узео цвет и украо рукавицу. Једног зимског вечера моја бунда беше остала у дворници, а ја бејах отишла у .своју собу, да промеиим. бдело: затекла сам га с лицем уронулим у бунду и неисказаном нежношћу у очима. Он је врло добро познавао све моје хаљине и све моје мантиле, и понеке је особито волео, и тепао им најлепшим придевима, као год да су жива. ствар, а кад бих ја обукла коју од тих хаљина, он би поскочио од радости, а његова реч, његова велика реч сишла би му с усана: -— Како ми се допадате, како ми се допадате! Простачка и гадна реч! Изговарао ју је један џентлмен, интелегентан и васпитан младић, веома леп младић, потмулим па ипак хармоничним гдасом: али она је бунила целу моју крв. — Зар не умете да ми рекнете што друго? — питах га, дрхтећи од једа. — Шта дМ вам рекнем ? Допадате ми се веома, силно. — II ништа друго? — Нема ништа друго, госпођо, — додао би он, зачуђен и снужден. Тако сам се ја заљубила у Нпна Стресу. Чини ли

вам се да је то контрадикција? Не знам. Покушаћу да . се изјасним боље, а ви ћете оценити да ли има контрадикције. Он ме је одбијао, али ме је и привлачио, јер је био млад, јер је био леп, јер ме је, на послетку, на свој начин, љубио. Сваки пут кад би се његова жеља изразила у погледима и у речма, ја бих задрхтала од бола и гнева: али, у исто време, ,а да ја то готово и не опажах, падала је по једна одбрана мог срца. Својим држањем нагнала бих га на ћутање, али он би дотле изговорио што је хтео. Избегавах га, али он ме је налазио. Молио би ме за опроштај, али, чинећи то, подсећао ме је на кривицу коју је учинио, и коју је за мене било корисннје да заборавим. Полако се навикавах на, високу температуру страсти, где се губио облик манифестације, а са^мо триумфовала сила љубави. Одиста, Нино Стреса бно је прекомерно зал>убљен; био је тако упијен, тако концентрисан у мене да, кад би дошао мојој кући а ја не бих била ту, он би ме очекивао читаве сахате, само да живи где ја живим. Био је прекомерно заљубљен, бледео је кад бих се ја појавила, дрхтао додирујући моју р)жу, не би могао сести одвише далеко, гледао би укочено у моје усне и мој подбрадак и губио се ослушкујући мој глас, а ие разумевајући речп. Гледајући га тада тако повучена, тако побеђена, тако савладана, ја почех уображавати, као и сви они који су у заблуди: почех се надати, не-само надати се, но бејах поуздана, да ћу, ако узљубим Нина Стресу, инЈчупати из дна његовог срца ону сентименталност, што ј •• у њему поуздано беше, као што ј'е има у сваком морално најмизернијем човеку, у најнеосетљивијем срцу. Ударила сам пенознатим путем, као оно човек који мрачном и непоузданом стазом слази под земљу, тражећи у дубипама мајДан, који. ће га обогатити: и само носи уза се наду у драгоцено благо, које иде да тражи, само носи веру у илузију. Човек што ме је љубио, по карактеру и темпераменту није ми се допадао, јер је скрнавио све непобедне идеале.мог срца, газио све што ми је било узвишено и на што се беше васгштала и научила душ.а моја; али ја сам јако ласкала себи, да не познајем Нина Стресу. Човек се може познати само у узајамној љубави, у и.званредним часОвима страсти: све остало је лаж. То беше илузија коју сам себи створила и које се држах, подајући се љубави Нина Стресе. Или, можда, хтела сам да варам себе саму, не могући више да савлађујем своју љубав према њему, , љубав која је постала услед контраста, услед радозналости, услед слабости, услед одсуства свих мојих моралних сила. Можда се у истини нпсам надала ни у шта, можда сам просто била заљубљена, па стидећи се што сам толико пала, чнних се гневна и стварах илузије. Ви ћете разумети боље. Казаћу вам све. Први дан наше среће били смо врло несрећни. Његова страст била је тако претерано силна, да сам се изненадила: а ја сам њему морала изгледати веома хладна. Нино Стреса тако се растужи, да га не могаше ништа развеселити. Клела сам му се, да га љубим, да га обожавам: чак сам плакала пред њим. Мало се повратио и био веома нежан, та нежност беше тако тужна, да ме је дирала у душу. Видех му сузе у очима.