Zvezda

Б рој .,24 3 В Е

али се вратима није смела приближити, јер је видела ГЈавину одлучност. Пава је седела на прагу сувих очију. Нешто тешко легло јој на груди да јој доста пута угушиваше дах. Мислила је само да иде. Али куда? коме? то није знала. Зажмуриће па на који нут нагази. И кад паде ноћ, кад се небески вод осу звездама, она се диже са прага и лаганим кораком изиде на капију. Не хтеде окренути улицом него се упути у поље и дохвати друма. А тада пусти кораке као да од некога бежи.... — (НАСТАВИЂЕ СЕ —) Ф САМО ЈЕДАНПУТ —фЈеданпут је еамо Окло, Кад ја видех очи твоје, И у њима зрачак наде, Који теши ерце моЈе. —' То је, душо, онда било, Срце евој'е кад ти дадох, И, бее ерца, кад поорнух Па на твоје груди падох... ЈДлађинац. - матилда серао " -1» Непотпун љубавник (нино стреса) Дона Грација пише овако о том свом љубавнику: Први пут да је Нино Стреса био сувише слободан према мени, било је на једној игранци. То вече бејах обучена у бели брокат: и хаљину држаху, о раменима, две брилијантима искићене траке. Он, Нино Стреса, стаде ме гледати поиздаље, чим сам дошла на игранку: и не могах се више никуда кренути, не могах шетати ијш играти, а да не осећам његов поглед управљен у мене. Сада Нино Стреса има јединствен поглед. Његове су очи просто црне, ништа више. Али тај поглед има неку тиху и постојану милину и, понекад, после неколико минута посматрања, као да се влажи сузама усл^јј неког силног душевног узбуђења, које се из дубине срца преноси у очи. Изгледа, да се у том милом погледу, осенченом сузама, крију неисцрпна блага најлепших осећаја. И жена, коју тако гледа Нино Стреса, заборавља на опасност лепоте човечје, и њој се чини, да је у том створењу, у оном чудном погледу открила неки духовни хоризонат, какав никад ни једна жена није видела. Ја

Д А Стр. 189

сам имала тај утисак, и он је био врло жив. Мноме је одмах овладала ватрена радозналост: и, врло вероватно, да су моји- погледи, одговарајућн погледима Нина Стресе, садржавали себи питање. Не прође много, а он ми се поче приближивати; била сам принуђена да играм мазурку, те три пут прођох у малом растојању поред њега. Боже, Боже! каква сласт у том погледу, каква суморна чежња, колика неисказана туга! Ваљда је питање у мојим очима постало оштрије. Разговарајући се, час по час застајкујући, непрестано се осврћући и тражећн ме, он ми се приближи и дубоко се поклони. —- Добар вече, госпођо, — рече својим потмулим, мало уморним гласом. — Добар вече, Стреса. Очекивах, мало усплахирена, као да ми се приближио, да ми открије какву велику тајну, дами рекне, напослетку, једину истину своје душе. Он ми рече: — Имате дивна рамена. Ја сва поцрвенех. Бејах ван себе од гнева, али не одговорих. Нино Стреса је, зацело, све то опазио, јер ме упрепашћено погледа, с неким боним чуђењем у очима: поново ме поздрави, и полако се удали. То вече угуших свој гнев, и мало по мало, развеселих се, стадох се много смејати, много играти, па чак и вечерах, ја која не вечерам никад, пошто мрзим жене које једу на јавним местима. Столови су били мали, за четворо. Ја бејах с Кларом Лиети и с двојицом веселих, незнатних каваљера. Више не виђах Нпна Стресе, те мишљах да је отишао, и то ми беше веома драго. Једих се што му нисам могла каквом безобзирном, хладном речи вратитп; мило за драцо. Наједанпут га смотрих где стоји крај нашег малог стола. — Зар нећете да уделите гладном сиромаху? рече он. Клара Лиети и наша два каваљера дадоше му одмах мало наше вечере, смејући се, трпајући свеуједан тањир. Он вечераше мирно, стојећи, не прозборнвши ми ни речи. Ја бејах у узбуђењу оборила очи к земљи. Он се саже и рече ми полугласно: — Дајте ми вашу чашу од шампања. Шта знадох да радим друго но да му је пружим. Рука ми је снажно дрхтала. — Попијте пре ви један гутљај, — рече онпм мало промуклим гласом. Пошто сам попила један гутљај оног мирисног и заносног шампања, дадох му чашу. Дрско принесе он на своје усне онај крај чаше на ком беху моје усне и стаде иити, гледајући ме. У том трен}'тку Нино Стреса ми се силно допао: али одмах после беше ми силно одвратан. Немојте ви сад мислити да сам ја постала љубавница Нина Стресе после кратког времена и услед какве чудне сугестије. Не. Он ми се месецима и месецима удварао ревносно и упорно, обасипајући ме љубављу, која ме је вређала, јер је био створен само од жел.е. Нико 1 се никад није усуђивао да ме погледа онако као он, нико ми није никад рекао оно што ми је рекао он! Али узалудно. Ја се наоружавах хладноћом и поносом; он наваљиваше упорно, понижавајући се и, кад и кад, удал 5 ујући се, али увек се враћаше све заљубљенији, све