Zvezda

Стр. 192

3 В Е

3 Д А

чавао пламен те л.убоморе, да би добио накнаде у страсти. Одвратна љубав! Колико иута видећи га међу пријате.љима и пријатељицама, тако лепа и тако исправна, с оним његовим очима у којима се огледаше тиха чежња, бескрајна нежност, ја, црвенећи од гнева због свих тих обмана, не хтедох да га вређам јавно, да рекнем да та пријатна маска лепоте и суморности крије само најнеплеменитији тријумф инстинкта, да је био и да је и сад само човек створен од иловаче, без божанског даха! Зар не заслуживаше он ту увреду, с оним својим тужним изгледом, коме би подлегло ко зна колико других жена, с оном својом тужном нежношћу и чежњом, које би победиле свако искрено срце? — За што си и подао ? — питах га, да бих га изазвала. — Зар ја? — Да, ти. Зар се не правиш тужан? — Не правим се, тужан сам. 4- Ти си лола, и ништа више. — Лола и тужан, обоје, — додао би он потмулим гласом. — Подлац, ништа више него подлац! — довикивах му, гневна што ме и даље вара. Он би ме гледао, вртећи главом. Па, да не бих изостала од састанака, да бих му пустила да ме љуби, да бих, у тренутку кад је буктела његова страст, и ја разбуктела своју, он је сносио сваку моју увреду. — Не могу без тебе, — рекао би суморним* гласом. Како сам жудела, да га се ослободим! Сваки дан те непотпуне љубави, којој се противила душа моја, доносио ми је по једну срамоту више. Презирах саму себе, што сам се подала човек}^, којим су господарили тако ниски инстинкти; презирах се и за то, што га нисам уздигла према себи, место што сам се ја спустила према њему. Осећах се страшно умрљана. Увредила сам љубав и сву њену светињу и сву њену чистоћу. Ко љуби снажно и љуби добро, не греши никад у љубави. Грех је у љубави само кад је љубав непотпуна. Грех је само онде где је слабост, беда, тврдичење, нискост. Нас двоје били смо грешници, Нино Стреса и ја: и никад, никад, ништа неће моћи скинути нашу пегу. Ох, он није патир, није ни разумевао вулгарност у којој је живео, чинило му се да је потиун љубавник, и жалио се на моју суровост! Ја, ја осећах сву недостојност тапвог љубавног односа, недостојног једне жене, једне госпође: душа ми беше разголићена и рањена, те је осећала бол од најмањег даха. Он назираше драму мог духа, али је не разумеваше. Само се бојао, да га не оставим. — За име божје, немој ме оставити! И непрестано је тражио нове састанке, и продужавао је часове, и пратио ме је, и тражио ме је, страхујући да не изгуби жену, која га се гнушала. Два пут га остављах: два п}?т ме повраћаше. А за тим, у очајању и огорч&њу, ја изневерих тог непотпуног љубавника, тог Нина Стресу. Ах, јадник, јадник, увек један те исти! Морах га изневеравати дуго, дуго, с дивљом упорношћу, с јавним скандалом, да би ме се окануо. Три су већ године, како међу нама нема ништа више. Па ипак, кад год ме сретне, погледа ме оним својим тако

милим очима, тако навлаженим сузама и тако бескрајно тужним, очима, које су ме збуњивале, и којих она) јединствени израз, верујте Богу, не знам одакле долази. Он је био непотпун љубавник и ја сам га изневерила. Ето, у томе је цела ствар. С ТАЛИЈАНСКОГ Ј/1их. подрић.

ВЕЖБАЊА У ПРОЗИ ЈЕДНОГ МОДЕРНОГ МАТУРАНТА I Из друштвеног живота Били муж и жена. Он леп, она ружна. Он спрома, она богата. Имали су само једно дете, женско, па му узели „гувернанту." Гувернанта заволи дете, па за то и отац и мати заволе гувернанту, а ова једанпут стане оцу на ногу, на шта он одговори: могли сте и јаче! После он гувернанти стане на ногу, а она цикне те чује мати, иа онда оде са дететом и гувернантом у свој род на дуже време. Отуда се врати без гувернанте, али је допрати један човек, који их је после често похађао, а био је глумац. Он онда почне у вече изостајати од куће, па једног Јутра нађу у капији новорођено дете са цедуљом: да му на крштењу даду очево име. Она онда опет оде у свој род и више се не врати, а он да оно нађено дете у дом за сиротну и напуштену децу. После је конзисторија нашла, да сз^ обе стране криве и досуди им коначан развод брака; а није требала тако да пресуди, јер после -ни њу није више похађао онај човек, ни он није више налазио новорођену депу у капији. * * *' Казао нам је професор, да је за нас још рано да пишемо упражнења као што је оно горње, па за то сам после написао из друиггвеног живота ово: Била једна женска, па је имала једно куче. И то куче било је женка, коју су звали Линдом, а сваког је дана са оном женском гледала са прозора на улицу. Једна гледа људе, а друга псе. Један пут прођеједан господин са једним великим псом, па баш пред њиховим прозором застане разговарати с другим господином. Она женска наљути се што је господин са великим псом не види на прозору, па га отвори и натера Линду да лаје на пса. Онда пас стане лајати на Линду и обадва господина погледају на прозор, па после нису више гледали. Онда се она женска још више наљути, па пусти Линду на улицу, а ова право ка великоме псу. Поздравише се по псећем обцчају, па Линда на примамљиви начин пође кући, застајкујући кад год би је пристигао онај велики пас, који је допрати чак до собе после је ушао у кућу и онај господин, да тражи пса, па је једва пред вече изишао из куће; а после се венчао јса оном женском. Линда, која је управо и довела младожењу у кућу, буде пренебрегнута од оне женске те из очајања цркла. Тако се награђује доброчинство!