Zvezda

БРОЈ 28 ИЗЈТАЗИ ушорником, чешбртком и недељом Ц Е Н А: за X меоец 1 ,п;11хз:а,р шш 3- зсрухта, -«•Претплату примају све поште у Србији и иностранству

БЕОГРАД, ЧЕТВРТАК 3 ДЕКЕМВРА 1898

број го пр. д.

ПОРОДИЧНИ Ј1ИСТ

У редник: Јанко ЈУ?. Јјеселинобић

ГОД. II

Претплату треба слати : ШТАМПАРИЈИ ПАВЛОВИћА И СТОЈАНОВИћА Неплаћена тшсма не примају ее Рукопиои не враћају се.

УРЕДНИШТВО СЕ НАЛАЗИ У ДУБРОВАЧКОЈ У71. БР. 9

ВРОХ П.О ХТР 5 . Д. 3i ! г—! !гг!! ! гпсз !=! гглг-зк

С О Н Е Т

Кад у нсЉи у ооами, О љубави душа енива, Са уеана оемех мами, А у ерце тајну екрива; Рај у рају еанак енује, И у њему, крине бели, Твоја елика ту царује, Рајеко миље мени дели. И кад еанак елатки прне, Ведро ерце жељу екрива, У пучину но^и црне. Не би л' екрило лице твоје^ А у њему, жељо жива, Цвет лепоте душе моје. Алексинац. јУ!илорад јУ1. ЈТеШробић.

„ЦИГАНЧЕ

и

ИЗ ЗБИРКЕ „СИТИ И ГЛАДНИ" — Јанко М. Веселиновжћ. —»- (свршетак). XXX Од то доба осети она како јој здравље опада, како га нестаје као снега нод топлнм сунчевим зрацима. Али како јој живот не беше драгоцен тако није ни водила рачуна о томе. Она је наставила живети истим животом, у коме је, бар тренутно, заборављала своје недаће. Разуме се да се и у том новом месту нашло »пријатеља умегности«, који су је дочекали с раширеним рукама, и она им се предаде сва, и душом и срцем. Целу зиму се пијанчило немилосрдно, лудо. Не беше ноћи кад није легла у четири сахата, а доста, много пута, дочекала би сунчев рођај с чашом у руци. Али, баш некако првих дана месеца марта, она немаде моћи да се дигне из постеље. Осећала је

грдан бол у грудима, бол који јој не даде честито ни дахнути. Управитељ се забрину. Послаше брзо по лекафа; шдође, но његовом озбиљном лицу видегне да ту нема добра. — Шта је, г. докторе?— питао је управитељ. — Није добро — рече доктор. — Запаљење ? — Јест. Написа рецепт, одреди дијету па оде. Првих дана лечили су је, али како болест узимаше све више маха. она паде у врућицу, скакала је из постеље; једанпут је чак и на поље изишла. Дадоше је у болницу. Управа болнице преко власти извести њене родитеље....

Кад је, после два месеца, себи дошла виде се опет у својој маленој собици на мајчиној постељи; више глане јој пуцкараше кандиоце које се гасило; она осети онај светитељски мирис босиока што везан у киту, висаше под иконом изнад њене главе. Над собом угледа брижно лице обливено сузама, лице своје мајке.... Она затвори очи. Не имађаше куражи да гледа у то лице. Ма да се у први мах не могаше свега сетити, опет јој се учинило да се много огрешила.... Чула је разговор: — Смирила се, мало.... — И, рекао бих, лакше дише. — 0, Боже, молим ти се!... Познала је у томе шапату глас свога оца и ако га није видела. Сузе јој линуше из очију. Она ману руком да их обрише. На први покрет мајка се створи крај ње. — Дико! Тај глас, та милосна реч, коју одавно није чула, пренуше је.... Она пружи руке те загрли мајку која се беше над постеЈву наднела.... Млаз суза, топлих као пролетња дажда, поли је по лицу и помеша се с њеним сузама; један уздах пун бола оте јој се и загушијецањем ....Она кроз сузе виде порушено лице и оседеле косе свога оца, који се у тренутку створи над њом, па јој се оте један ужасан врисак из груди.