Zvezda

Стр. 220

3 В Е 3 Д А

Број 28

— Дико! Очи моје!... Срећо мајчина!... Јеси ми жива!... Ох, да ли знаш!... Злато моје!... Погледај ме!... Насмеши се на ме!... Дај ми само мало знака да си жива!... И пољуици мајчини падаху и на лице, и на руке, и на свеле груди... Стојадин дође себи. Он узе Христину за руку и рече некако благо, светитељски: — Немој тако! Знаш шта је рекао доктор?... Не сме се галамити!... И Христина се трже као опрљена. — Јест, јест! Треба се чувати... Али ево! Отворила је очи! Дико!.. — Чујем... Хтеде рећи »мама«, али не смеде. Чинило јој се да би та реч обесвегила ту светитељку. — Је л г ги боље? — Јесте. — Хоћеш јестп што год? — Не... Отац јој приђе, дохвати узтрхталом руком њену руку и помилова је по коси, рекавши благо: — Буди мирна... Она послушно склопи очи. Чула је шеталицу старог дуварског сахата; осећала је у тој тишини њихов дах око себе и над собом, и као неки мир, неко божанствено задовољство овлада срцем и душом њезином... XXXI Прошло је неколико дана. Она се полако опор^вљаше. На нољу диван дан. Гледала је на прозор како људи пролазе кроз двориште и бришу знојавно чело... И Стојадин и Христина беху непрестано око ње. Родитељска срца бираху најлепше речи само да је придигну, да јој поврате живот и снагу. Па опет! У оном болном погледу очевом, у оцом његовом уздрхталом гласу кад јој тепаше: »Цпганче моје« — она је чула како окрвављено срце пишти: »срамото моја!...« И кад је нападну такве мисли она се узнемири. Биле су страшније од оштра ножа над главом. Шта није чинила да их одагна, па ништа. Оне су наваљивале све више и више на њу. У самој души њезиној чуо се праведан, неумољив глас што је убијао и саму наду. — Па шта мислиш? Зар ниси срамота оној седој коси? И шта ћеш ти ту, тако осрамоћена? Зар имаш образа да дишеш у овој светитељској собици? Знаш ли ти да твој дах трује мирис оног босиока?... Коме си донела свој развраћени живот?... Зар мислиш да има човека који ће пристати да дели твоју срамоту? А кад верујеш да га нема мислиш ли до века тровати поштен живот и честитост ових двеју старих душа?... Те несрећне мисли, та правда, управо, дизаше је из постеље. Она је устала и изишла у кујну да их растера гледањем светитељског лица материна.

Ни оиомене, ни прекори, ни молбе не могаху је нагнати у иостељу. Неколико пута то' јој поможе, разговор с мајком разагна те »зле« мисли; али оне не одступаху. — Зар не видиш, зар немаш очију? Зар не видиш да оне сузе капљу због срамоте што си јој нанела? Зар ти не осећаш у њеном гласу прекоре? Зар си се толико увалила у глиб нева.љалства да не осећаш ни свога греха? Зар већ ни образа немаш, безобразнице?! Како само сва не задршћеш од пољупца њезиног?!.. И она нехотице назираше у сваком погледу, у сваком пољупцу, у свакој милошти прекоре. И поче се склањати од својих родитеља. Бежала је од њих кад их види нежне. Чинило јој се да свака нежна реч што јој рекну крије другу што је грди... Устала је из постеље и ако је била још слаба. Она се трудила да опет себи створи место у срцима њиховим, да отклони сумњу, да придобије оно поверење што је имала. Али и од саме помисли на ресултат задрхтала је. Њен судија грмио је: — Будало! Зар мислиш да можеш?!... Та посече се човек по прсту, прођу боли, зарасте рана али остаје ожиљак, на који прво поглед падне, и који не да никад заборавити!... Шта тражињ још? Зар си мало уживала? Зар ти је мало о све оно што си до сад чинила? Сваку си своју жељу искалила, па шта хоћеш сад? Не моу , "е све имати! Да си хтела родитељске љубави, х . не би остављала родитеље!... И тај глас, тај судија, у дубини душе ч но, освајаше све више и више. Он заглуши све друго: ништа је не могаше пред њим оправдати. Он је говорио јетко, громко, грмећи. Коса јој је ишла у вис а реч изумирала. у грлу.... Као утопљеник ^а сламку, тако се она хватала за ма што, али ј , он отрзаше немилосрдно од свега. Она поста свесна свега. Била је свесна да ч>ј гу није место. Ова мала избица поста јој олтар г који је дрзнула да укорачи, па је сад осећала како јој табани горе од живе ватре па којој стоји; сне у тој избици беше јој свегиња и она више не имаде снаге ни куражи дотаћи се ни једне ствари, да не би обесвестила својим нечистим рукама.... Сзе јој говораше да се склони, да иде с мес^а ког нше достојпа, да умре. Лако полако она се помири с том мишљу. Она је у смрти видела искупљење своје од грехова својих. Ништа више не везиваше је за живот; мислила је чак да ће тим извршити једну правду Божју.... — Непотребна сам! — шапутала је — Оцу и мајци сам само на срамоту; човеку, који би ми руку пружио, била би црвен стида на образу; детету, које би родила, била би поруга! Не требам ником, непотребна сам! И са свим мирно пољуби оца и мајку у руку кад је, по обичају, пошла у шетњу. Ни једна јој суза не кану из очију.