Zvezda

Број 32

3 В Е 3 Д А

Снага га изда, и он опет седне на постељу.... Јарост се стиша, и пред очима се укаже слика његовог првенца Васе, и у памети се изређа сећање целога детињства његова. Сећа се Милутин првог осмејка, првих корака, првога постања. Силна је то љубав. Колико ли веза везује њега за сина?! Васиним је рођењем осетио прву љубав родитељску, која је с часа на час, с дана на дан бивала све јача; па зар има чега да ту љубав уништи? Како је он Васу иажљиво чувао и неговао, како ли се осећао, кад га што заболи, па сада — мишљаше Милутин — моје дете, моја крв, па негде у туђини на цичи и мразу, презрен од другова и целог света!... Осећање се у души његовој опет нагомила, те осети тешко дисање, да га нешто дави, осети неизмеран бол, а слика Васина опет му се указа пред очима. Милутин се чисто трже, а нрезрење, јарост и гнев проговорише опет страшном клетвом: »Проклет био, ти си обрукао оца и деду и народ!... Иди, ниси син мој!« А у часу, као да му Васин глас кроз плач проговори: »Зар си ме и ти презрео?« Милутин клону, и, први пут, кроз сузе прошапта: »Вуди срећан!«... Одмах за тим се застиде тог благослова. Најзад се у души његовој створи чврста одлука: »Морам ићи и погинути у боју! ЈаИубити замена за сина ; морам опрати срамоту што пада на кућу моју. Морам испунити аматет очев.«

Сунце је на заранцима. Бледи, слаби зраци одблескују са снежне површине, што се већ почиње корушити. Преко дан су јурили поточићи од истопљена снега, а сада се све почиње ледити. Стао ток, а гледате слеђене таласиће исто онако, како се преко дан дизаху, и веселим жубором тецијаху низбрдицом, иа вам се чини, као да гледате нагло пресечен живот, те вас обузима нека нејасна, тиха сста. По снегу, с једне и друге стране пута, виде се многи трагови, или мање нртинице, што се укрштају на разне стране, куда су људи нреко дан ишли својим иословима. По где где се види соник, што одвојен од главног пута води кроз њиве шуми или каквој слами. На главном путу трагови од опанака, копита или папака; коловоз и соник, на коме се понегде види и земља углађена под тешким теретом, што бејаше на соницама. По путу где где триње од сена, или и читав навиљак спао с кола, или струк шаше, или зрневље жита овде онде просуто. Више вас пролети по каква чавка или врана, и пада даље од пута крај каквог сена, око кога је утапкано и увршљано. Хвата се сутон, и мраз све јаче стеже. Снег цичи под ногама, а гора јечи од хладног ветра. Све пусто, немо, суморно. По где ко задоцнио жури кући; иде пешке, и увија главом од ветра то на једну, то на другу страну; или коњаник завијен у црно јапунџе пројури у касу и изгуби се у сутону. Урликне вук, или дрекне лисица у каквом нотоку

у шуми, па се опет све утиша, и само голо грање у шуми јечи од ветра. Срце се стеже путнику од неке тихе сете, а душу као да терет притисне, нарочито ако је далеко од куће, па мисли на своје укућане, шго седе у топлој соби, ћаскају и очекују га на вечеру.

Како ли је тек Милутину, што у ово доба бејаше читав дан хода далеко од куће своје, коју остави, с чврстом одлуком, да је никад више не види? Брњаш уморен иде ходом, климне по кашто главом, и фркне на нос. Са знојавог његовог тела диже се пара, што се једва назире у сутону. Милутин запалио чибук, метнуо дизгине на ункаш, повио се мало напред по коњу, а поглед му блуди по пустом снежном пољу тамом обвијеном. Лорда лагано каска са исплаженим језиком, пратећи господара на његовом последњем путу. У то доба је жена Милутинова стојала пред кућним вратима, плакала, гледала у ноћ, и као да очекиваше, да јој хладни северац донесе гласе о деци и мужу. Пламен на огњишту пуцкараше исто онако заносно и весело, а крај њега је само Марко. Главу наслонио на колена, нем, без живота: као кип! С времена на време дубоко уздахне. Гусле висе на клину као и иначе. Жути мачак равнодушно дрема, и тегли се, опружен крај топлог огњишта.... 30. октобра 1898. г. Београд.

ИЗ ХАЈНЕОВОГ „НОВОГ ПРОЛЕЋА" —®- - 2. ЈБубим један дветак... ал' га јадан јоште Ниоам ни гледн'о. Гледам све цвети^е, и тражим ме"ђ њима Срдашце једно. Мириеом цвети-ћи мееечину поје, Славуј иввија; А ја тражим ерце лепо к'о и моје, Бурно к'о и ја. Славујак иввија, ја рааумем лако Шта сада поје, Неере^ни емо оба, о, неере^ни тако, Тужни нае двоје ! Војислаб Хлић.