Zvezda

Стр. 260

Број 33

Ти си моја вјереница«... Па к'о вихор кроз ноћ бурну У нодземље с невом јурну. И од тада сваке ноћи Кроз самотне оне дворе, У тишини, у самоћи Двије сенке тихо зборе, И к'о магле, саме туде По собама пустим блуде. 1898. ЈЈлекса ШанШић.

ГДЕ ПОШОРАНЏЕ ЗРУ од н. а. љејкина -»!«• (Наставак) XXIII Пут је водио уз брдо. Указиваше се све живописнији изгледи. С лева се протезаху стрми камењари и на овима беху кућице најчудније архитектуре; доле се разастрло море са својим лазуром у недоглед. Беласају се једрила на лађама, које с висине п.ута изгледаху као малено иверје; мали пароброди, као ситне играчке, кретаху се, иуштајући струјице дима. На хоризонту се баца у очи оштра окрајина пристаништа. Кочијаш пружи бичаље на ниже, па рече: — УШе1тапсће... УП1е!гапса... — Опет виле! виче КоњЈфин. — О ! Буди Бог с нама! На гори виле, у води виле. — Та ја сам вам већ говорила, да вила значи летњиковац у њиховом говору, примети му Глафира Семјоновна. — Али он у море показује бичаљем, а не на летњиковац. Доле иод брдом, на самој морској обали, указа се воз и изгуби се у тунелу, оставивши за собом облак дима. Морски изглед на један мах спречише поморанџина и лимунова дрва, са својим здаћеним гтлодом, и — жива ограда од агате. — Ах! каква природа! чуди се Глафира Семјоновна. — А каква је 7 Природа као природа... а ми још ни једном нисмо пили под поморанџиним дрветом, проговори Коњурин. — Видите ли ви... ово пише: таверне? рече он и показа на једну фирму. — Шта? Ти већ знаш читати француски? узвикну Николај Ивановић. — Еј, Коњурине! — Стрните се, стрпите се мало! Биће уз пут још која таверна, задржаваше их Глафира Семјоновна. Промакоше башту и опет видеше стрму обалу мора и воз, који тек што беше искочио из тунела.

— Пазите воз! — говораше Глафира Семјоновна. — Одавде, с брда, чини се, да се креће као корњача, а у ствари иде свом паром. — Мадам! Је ли по пољи да играте у ову жељезницу? Ја бацам франак да ће се зауставити на Берлину! — вели Коњурин у шали Глафири Семјоновној, напомињући јој игру у жељезницу у Ници. — Мерси. До Монте-Карловскога рулета не дам ни нашто ни крајцаре. Опет се показаше раскошне виле, спретно смештене но падинама гора и око пута; изгледало је као да су утонуле у зеленило тропскога растења. — Гле, како су се наместили! Баш као они, у нантем Новом Селу! рече Николај Ивановић, — А видиш ли, тамо стош нешто налик на „Аркадију". — Исто Ново Село! Е, баш погађаш! корела је Глафира мужа. — Овде стоје читаве шуме мирте, ловорова дрвећа, а он окупио: „Ново Село", „е баш као Ново Село!" — А зар је то, бајаги, ловорово дрвеће? — сумња Коњурин. — Па, разуме се, да је ловорово. — И ловоров лист од њих постаје? — Од њих. — Е, то је нешто! Па реците ми, молим вас, каква су ово места? Ово је дивно чудо!... Добро би било накидати мало тога лишћа, колико да човек да жени за успомену, кад стане кувати „шчи". Ах, жена, жена! Ја шта ли ми, голубица, сад ради? Јамачно седи код куће, па чај пије и мисли: „ја где ли се она моја будала сад млати?" — Ама, та твоја жена нешто са свим често чај пије? — рече- Николај Ивановић. — Така јој нарав. Погибе за чајем... Али, право има, није буцала као ја. Који ме је ђаво, раздвојио од трговине, па ме послао овамо, иностраним ђаволима на рогове ?! — Батали нашто кунеш себе сама! У иностранству ћеш се бар угладити. — Опеттаверна! Ено фирме! Стој кочијашу! Стој! повика Коњурин. — Ох, како сте окати, кад посматрате фирме! рече Глафира Семјоновна. — Матушка, голубице, знаш ли да ми се грло осушило? Узми ти у рачун, да ми у Петрограду по пет пута на дан одлазимо у механу те чај пијемо; понекад, тако, деси се да по две десетине чаша посрчемо, а овде се мора живети без китајских трава. Кочијаш се заустави пред механом, што беше у малену, камену дому, пред којим су наређани дрвени столови и столице, обојене зеленом бојом. Механџија испаде колима, без капута, у прслуку и с везеном капом на глави. — Вен руж, мусје! И поморанџи донесите госпођи за закуску!.. командује Коњурин. — Оранж, оранж... поправља га Глафира Семјоновна. - 011, ош, тас1аше... (Ох, да, госпођо), — вели механџија у хитњи. — Де бутељ! Треба две боце ! — викну Николај Ивановић. — Обећали смо и кочијашу част.