Zvezda

Број 33

3 В Е 3 Д А

Стр. 263

реке, која је личила на шипарицу што скакуће преко ливада. Стигоше на развалине Кастиљоа. Као и некада, он пр.ужи леву руку и рече: — Оренска долина! За тим пружи десну руку и изусти: — Краберски вис! Глас му је дрхтао од узбуђења. Из очију му врцаху варнице задовол>ства. Наборани му образи сасвим поруменише. Опет је могао да се пење уз црну провалију у којој је Нивета, као ћудљив ронац ишчезавала. Брзо је гонио своје старачке ноге у намери да покаже провалију, у коју С у три Енглеза скочила и погинила; затим да оду и ваљано се напију на хладноме извору са кога је толико пута у својој младоСти пио. Но кад ја требало опет поћи и пузати се уза стрму косу што води у арбејску долину, он је више пута гшкушавао да пружи руку госпођи, као и некада, у старо добро вцеме, али је госпођа морала њега вући. Господин је пустио Лањерса позади нод љубазним изговором да се он, господин, може на њега да наслони. Ни у томе стари вођ није ништа опазио. — Храбрости, храбрости! рекао би он понекад својим слабим, изнуреним гласом. Само напред! Још један корак па смо ту! И он је брисао знојаво чело и нигде није дуго застајкивао, да одахне. Изгураше га без велпке тешкоће на врх висоравна, и при сунчеву смирају изиђоше из теснаца, између две базалтне стене, у арбејску долину. Старац је био тако срећан да није могао срцу одолети но клече и пољуби ту земљу. Ох! Он је опет видео Плаво језеро! Па Богородичину Косу! Па Паклени град, сјајне глечере, разнобојне врхове изнад којих се ЛијонКлан чинио да потреса своју снежну власуљу! И он је показивао и објашњавао све потпуно слабим, готово изумрлим гласом, дајући излива дивљењу у покретима својих опаљених руку. Иза њега се смејао млади пар, срећан и задовољан својом срећом. Понудише га да руча у гостионици подигнутој на самој обали Плавога језера. За тим наредише, те му дадоше лепу иостељу. Сутра дан у прозорје, пошто се обукао, пође Лањеро к одаји својих сапутника да их, по обичају вођа, пробудн, те да иду на Лијон-Блан. Но они нису спавали. Разговарали су. И Лањеро чу где. господин рече: — Зар ми да га водимо горе?... Знаш да ће то бити теже но јуче!... Требаће нам, може бити, да га целога пута гурамо и ^учемо!... Госпођа прште у смех, промумлавши: — Сиромах старац! Лањерл сав уздрхта. Најпре није разумео. Он прекрсти руке на штапу. Руке су му дрхтале као прут. Он оста неколико тренутака отворених уста. Усиљавао се да мисли, да размишља, да се опомене. Но мозак му беше готово исто тако немоћан каоиноге! Разумео

је тек онда, када, ггребледив мало, сагледа своје руке, које су све више дрхтале на штапу; погледа у ноге које су биле готове да се зањихају под њим, тешко уздахну и лагано се окрете, не закуцавши на вратима путника. Затим оде и седе на обалу Плавога језера и посматрао је ружичасте врхове планинске. Мало затим ту га нађоше сапутници. — Е, господине Лањеро! рекоше му они. Зар нећемо ићи на вис? Немамо времена на одмет ако хоћемо да се вечерас вратимо у град. Но старац заниха главом не рекав ни речи. Путници нису наваљивали и одоше сами, препоручивши гостионичару да се постара о староме вођу. Требало је да га узму после подне у два часа, те да сиђу у Лик-де-Борн. Лањеро оста седећи. Он замочи руку у хладну воду, која се излила између две стене, и њом расхлади своје врело чело. За тим је непокретан гледао у сунце, које се уздизало у свој својој величанствености. Гостионичар му је хтео дати у десет часова да једе. Али старац не хтеде нипошто сести за сто. Нити је што јео ни пио. Устао је и покушао да пође ка Богородичиној Коси. Био је срећан, осетивши где хладна пена одскаче од стена чак до његова лица, па ту седе. У два часа по подне нађоше га сапутници на томе месту онесвеснута и смрзнута. Завише га огртачима и метнуше му на уста стакло с коњаком. Лањеро дође к себи. Отвори очи, погледа у путнике па опет спусти трепавице. Неколико тренутака за тим он се осмехну, а очи му беху пуне суза: — Ох! опростите! промрмља он. Ви сте врло добри! Ох, јест, врло добри, пошто сте ми хтели учинити ово задовољство! И, ако верујете у Бога, допустите ми да вам речем, да ћу се свакога дана молити за вас док ме год буде!... Он се диже. Ишао је иза младих супруга. Примао је њихову руку на стрмим нодинама. Могао се то исто вече вратити у Лик-де-Борн. И муж спусти два лујдора — уговорену цену у џеп његова кадивена капута онда, кад се Лањеро последњи пут окренуо да види Лијон-Блан. Од тога дана старац није више облачио своје одело од прне кадиве, нити је носио свој оковани штап, ни .сјајну медаљу вођа прве класе. Виђали су га још неко време где сасвим сам блуди по градским улицама. Чинило се да је остарио за десет година, чак није ни говорио, био је готово слеп; чинило се дајеглув. Изглеје као леш чије се тело још по мало креће, но чија је душа отишла тамо горе, у долину своје младости, тамо, према сјајним висовима, у подножје вечитбга снега, пред Богородичину Косу. ЈЗел. Ј. рајић.