Zvezda

Стр. 276

3 В Е

3 Д А

Број 35

Сви остали стоје пред вратима благајниковим и по мало гурају једно друго напред. — Та немојте се тако гурати; сву ћете ми хаљину подерати — викну једна крупна удовица, која због врућине беше »одвезала« шамију, те јој оба краја висе доле. — Па и мене гурају... ето видите... та немојте, молим вас... сви ћемо доћи на ред — рече она што је била иза крупне удовице, па се још више примиче напред. — Јао, мајко ! — продера се један дечак, који беше чак код врата благајникових; — хоћете ме угушити. И он се једва искобеља из гомиле, те стаде код прозора, сав блед, да мало одахне. — А чу ли, Бога ти, кумо — рече она дебела оној, што је држала корпу — чу ли, да Јулка удаје ћерку? — Која Јулка? — Та, Јулка, Бога ти — зар незнаш? Јулка покојног Митра казначеја; она алапача, што сваког грди! — : Та ћути, жено ! Њена се ћерка удаје? зачуди се ова и спусти корпу на патос. Кад она удаје кћер, поудаваће се, вала, све девојке! Оно, да кажеш, девојка је на своме месту, мало је истина разрока, али не мари; него њена мајка, она, она алапача. Па за кога, Бога ти? — За кога? За једнога красног младића лане је свршио богословију. Лепо обрлатише човека — па то ти је. — 0, жено, штамирече! Па како се познаше? — Како? Тај што је испросио, најбољи је друг неког Јулкиног рођака, који је такође богослов. Па га он одведе њима, и то баш прошле недеље, кад су славили Св. Луку — те ти она, како је Бог дао брбљиву, око њега цили — мили, те мало винца, те онај враг с црним очима — еле, они ти њега лепо уловише... У томе се продера онај деран, кога хтедоше да угуше. — Море, кумо, хајде да станемо у ред, ваљда ће скоро издавати пензију. И обе се подигоше, те приђоше гомили. Запара беше ужасна. Сви повадили из џепова признанице, те их држе у рукама. Једна намрштена жена, са зеленим очима, хлади се марамом и гунђа: — Ух! ово је ужасно! Шта мисли тај благајник, те не пушта унутра? Има већ два сахата како овде дреждимо! — То је »безобразлук«! — узвикну једна жена у српском, којој се са знојем беше помешала и боја од косе.

— Вала баш! — додаде једна сува удовица и покуша да приђе ближе, али једна баба, која стојаше пред њом, не даде јој ни прићи. Један чиновник изађе из благајнице и једва се прогура кроз гомилу. Ред се поквари. Сви јурнуше да буду први. Сува се удовипа нађе чак код врата, а она баба, која је стојала пред њом, беше последња, па, видевши, да неће никад добити реба, одгегуца до врата и изађе, мичући једовито уснама. Мата стоји на прагу, држи кваку и чека да на позив благајников, пушта редом унутра. Звонце зазвони. Мата се подиже на прсте и погледа преко гомиле на таблу са нумерама. Беше нумера 1. Он уђе благајнику. — Хвала Богу! — рекоше неке. — Сад ће, сад ће — рече једна онима штб седе. Оне се подигоше са клупа и приђоше гомили. Сви држе признанице и чекају. Врата се отворише. Мата стаде на праг, и тупим промуклим гласом, као судија који чита смртну пресуду, рече: — Господин благајник не може данас због послова издавати пензију! 20- IX- 90. Београд.

ПРИЈАТЕ/БУ ДРАГИ.... — x а ј н е «■— Пријатељу драги, твоје ерце воли Заљубљеног тебе нови муче боли. Тво;а глава, знадем, мрак еве вегки екрива, Ал у ерцу твоме еве јаеније бива. Пријатељу драги, заљубљен еи јако, Али ти то не^еш да признаш никако. А ја ето видим жар ерца ти врела, Како ти је пршњак прогор'о до тела. Београд, 1898. ј^лад. Стаиимиробић.