Zvezda

Број 39

3 В Е

3 Д А

Стр. 309

— Ваљда и због деце нећеш за њ да пођеш? — 0 не мајко, деца мени не би ништа сметала; кога су.устању да вређају та два анђелка? Али ја не могу за њега да пођем па ма само злато преда ме просипао! — Онда мора и другога узрока бити, кад се ти мојој вољи толико опиреш. Да је могла мајка у том тренутку погледати Милицу како јој лице румен обли, брзо би пого дила шта се у срцу девојчином збива. Милица не одговори ништа, она се чисто поплаши, да јој се мајка дотакла и нехотице њене тајне. Суза јој затрепти у оку, а усне јој задрхташе. Ни сама није знала шта да одговори мајци. Кад не одговори ништа, мајка се за час трмсе, и брижно је запита: — Дете моје, што си заћутала; зар немаш ништа да ми одговориш ? — Мајко моја, од тебе у моме животу нисам ништа крила, слушала сам те у свачему. Никада ти се нисам ни у чему противила. Па ипак сам ти нешто затајила, а то само за то што и за мене беше до данас тајна; ти си ми је твојим питањем дирнула, сад је морам и теби поверити. Ја љубим мајко, младића, који је сиромашнији и од мене јер нема ни оца, ни мајке, а ни имања каквог. Има само своје вредне руке, и добру главу. Он је мајко механичар, и сад је у нишкој фабрици. — ТТТ та! Да то није Стојан?— упадејој мајка у реч. — Анђин брат од ујака? —- Јесте мајко, главом он! — Па зар ти је он обећао да ће те узети? — Не мајко, он ми не рече ништа, ни да би ме узео за жену, а још мање да ме воли. Али ја сам његове мисли прочитала у његовим очима. Ја знам да м« он воли. А сад, у овоме тренутку кад ти се исповедам, осећам да и ја њега волим. Опрости ми, мајко, за ову тајну ти јбдина знаш и нико други. — А Вог зна можда неће никада нико више ни дознати за њу! — доврши тужним гласом Милица. — Па зар ти дете, хоћеш ради простог заноса да одбијеш тако добру прилику? Такве фантазије могу себи допустити само имућне девојке, а не такве сиротице као што си ти. Послушај ти своју мајку која ти добра жели. Стојан ти не рече ништа, ни да те воли, ни да би те хтео узети за жену. Као паметан човек види и сам да је сиромах и да морајош туђи слуга бити, док не заради толико да може свој господар постати. А то може још дуго трајати; дотле се може много што шта изменити и догодити. Па и он је тако далеко од тебе, ко ти може јамчити да се неће за то време у другу загледати? Мајка јој је још дуго говорила, и разне примере наводила, док најпосле ожалошћена упорством своје кћери, која до сада беше увек послушна, не заплака се горко. Кад виде Милица сузе Материне, поплаши се, полете брзо к њој паде пред њу на колена, обгрли

је, наслони на мајчино крило главу своју, па повика тужним гласом: — Мајко моја, зар због мене сузе да проливаш. Зар не беше доста што очи своје изгуби док си ме на пут извела. Зар сад да их још и у сузама купаш? И то због мене?0 опрости ми, мила мајко, и не плачи више. Свака твоја суза пада на моју душу. Послушаћу те, слатка мајко моја, и поћићу за онога за ког ти хоћеш да пођем. Имаш право, како мајка може своме детету зло желети. Па кад ти кажеш да ће добро бити, онда ће за цело и бити добро. Јадној Маци сину лице од радости, пољуби је па рече: — Хвала ти дете моје, нећеш се за то покајати што си мајку послушала. —- Само те једно молим мајко, немој пре Божића ништа свршавати. Треба ми мало времена да се и сама нриберем. Мајка јој на вољу остави. Била је срећна што је ћерку могла склонити да пође за газда Јована, који заиста беше имућан, па и поштен човек, и ако је био тврдица. Тако дође и Бадњи дан. Милица је спремала њихову собицу и кухину. Нешто је мало умесила, па и кокошку заклала, да на благ дан и оне печења окусе. Кад је све порадила рече својој мајци: — Мајко моја, хоћеш да позовеш после вечере Анђу и њену мајку, па да заједно проведемо Бадње вече. — Разуме се да је Мајка на то пристала. А Милица је брзо отрчала да их позове. После вечере закуца неко на вратима. Милица брзо скочи да их отвори, знала је већ да је то њена другарица Анђа, са својом мајком, која беше такође сирота удовица, и становаше у истој кући. Али како јој срце силно закуца, кад виде да уђе с њима још неко. А то беше Стојан који дође да проведе празнике код своје тетке. Сирота Милица, ни сама није знала да ли да се радује његовом доласку, или . Та зар мајци није дала реч да ће поћи за газда Јову? Кад уђоше у собу, и Маци честиташе Бадње вече, она јадница задрхта кад чу и мушки глас иа запита: — А ко је то још с вама? — Зар га не познајете, та то је наш Стојан! — рече комшиница. Сирота Маца пребледи, и помисли, сад је све пропало, те само што се не сруши са столице. Милицајој брзо притрча, и шанунауво: — Умири се мајко. Ја ћу поћи за газда Јову као што сам ти и обећала. — Маца се мало умири. Поседаше и почеше се разговарати. Онда рече Анђина мајка: — Знате ли, комшинице, да ће Стојан постати сад свој газда? — Е да? рече Маца, зар је већ толико стекао да може на своју руку радити? — Хе моја комшинице срећан вам је тај деран. Добио је на класној лутрији десет хиљада динара!