Zvezda

Стр. 310

3 В Е 3 Д А

Број 39

Видите то се зове »срећа изненада«!.. Сви се изненадише. А Маца још највише, она је волела Стојана. А знала је и сама да би то боља прилика била за њену ћерку него удовац са двоје деце! Али хоће ли је он сад запросити? — Тако прође вече. Па најпосле и разиђоше се а не рекоше ништа. Осташе и мајка и ћерка замишљени, ни једна не смеде проговорити речи о Стојану. Обе посумњаше: да ли ће Стојан сад запросити МилицуР Сутра дан на Божић после службе божије дођоше опет сви троје, комшиница са ћерком и са Стојаном. Па још с врата поздравише их саречима: »Христос се роди!« — Ваистину роди! — Стојан брзо приђе Маци, пољуби је у руку, па рече: — А до године мајко, ако нас Бог све скупа поживи, и ако сам вама и Милици у вољи, да проведете празнике и са мном као својим зетом. Пристајете лимајко? — Шта је друго знала Маца да чини но да их благослови, и благосиљајући их, рече им: — Христос се роди! и дај Боже да се и вама децо моја, срећа роди! Срећни били!

ЗИМСКА ИДИЛА —«■Вејавица гуета завија и мете, А широким путем еаониде лете. Брзи коњи окачу, а прапорци брује, У оелу је мирно, нико ое не чује! Уоамљена отоји кућ-ица крај пута, Стреха еа евих ограна енегом обаеута. А на прагу мома; — да дивна етворења! Какав ватрен поглед, препун неетрпљења!.. Бог зна куда гледе црне очи њене, Образи јој бујни пламте и румене! Пахуљица онежна право на њих лети Слатко јој је овде паоти и умрети!... Сокољаиии.

ГДЕ ПОШОРАНЏЕ ЗРУ од н. а. љејнина (Наставак) XXVII Игра се завршила. Заморени касири зеваху. Играчи се проредише. Некако лагано, иогу пред ногу, одлазише

они од столова с празним џеповима. Понеки, после кратка размишљања и пребројавања заосталога новца, поново се враћаше столовима, бацаше последњу крајцару и изгубивши је, — опет одлазише. Један елегантан брадоња, с дугачком косом, истресе из буђелара сву ситнурију, накрпари пет франака и баци их на сто. У тој ставци могаху се видети и монете од пола динара. Баш се видело да су то последње паре; тек ни оне му не помогоше. Он је све изгубио. Ујевши се за усне и обрнувши се на потпетицама, он се лагано упути изласку. Иванови и Коњурин и даље играху. Овај последњи већ није избацивао вицеве, — играо је у ћутању. Николај Ивановић такође ћути, а сав се зацрвенио. Само Глафира Семјоновна је овда онда правила којекакве напомене. Најпосле, Николај Ивановић баци новац на нумеру, и проигравши га, рече: — Доста. На врби не. роди грожђе. Овде би човек могао и душу своју нроиграти. II надувши се — одиђе од стола. — Та већ поодавно нико ништа не добија само ови проклети ђаволи себи новац грабе! одазва се Глафира Семјоновна, машући главом на касира. — Остави то, Глаша! рече јој муж. — Само још једанпут. Ја сам у добитку, па не могу. — Како можеш говорити да си у добитку, кад ти је муж преко четири стотине франака изгубио! рече Николај Ивановић. — Нису ли нам новци из једнога џепа? Бацај и ти, Иване Кондратићу, рече он и повуче Коњурина за раме. — Готово да бацим, јер ћу и без чизама морати кући отићи, рече овај, па одиђе од стола и стаде пребрајати заостали новац. Глафира је и даље играла. — Глаша! викну јој муж још један пут. — Сад, сад... Ево, ово је последње... — Та, сачувај то мало новаца бар за жељезницу и за кочијаша од станице. Ја немам у џепу ама баш ништа, осим чека за банку. — Биће за жељезницу, биће. И Глафира Семјоновна тресну на длану гомилицом петофранака. Муж је домча за руку, силом је одвуче од стола и строго рече: — Забрањ)гјем ти игру! Доста је! — Дивно, Бога ми: таква турска зверства, над женом чинити пред цивилизованом публиком! рече му она заједљиво, а руком се држи за сто. — Ја сам у добитку: имам двадесет и пет франака добитка. — Да се ниси усудила говорити ми о добитку! И они ћутећи пођоше из играчких салона ка излазу. — Да ли ће се стићи на воз? Да нисмо закаснили? говорио је Николај Ивановић. — Знаш, хвала Богу, да последњи воз иде кад се игра заврши, одговори му Глафира Семјоновна. — Ах, како сам била луда, настави она даље, — што не доврших игру отоич! Била сам у добитку са сто седамдесет динара. — Шта ти је вајде разбирати ко је луд, а ко пуст! рече Коњурин. — Сви смо ми будале. Паметан свет овде не долази.