Zvezda

Стр. 6

становао под кровом — стајаше име једног младог уметника. Овај „кирајџија" се још пре годину дана обратио за једну позајмицу у готовом, којој је већ пре пола године прошао рок. Од кирије за прошлу четврт године беше одбијена само незнатна сумица, а ове последње четврти није млади човек још био ни толико учтив, да се бар са неколико речи извини због неплаћања. — Да боме, тако се са мном поступа, јер сам и сувише луд и добар, и што важим као богат човек! И богаташ узбуђен снажно склопи књигу. —- За Ле друго, и то више него и ја, има овака лола новаца; за фино одело, за добра јела, скупа вина и жене. Али мени ће отети и очи из главе, јер сам ја богат човек. Богат човек! Дко тако буде даље ишло, ја пу још тиме завршити, што ћу бити сиромашнији од свију њих. Али, тако ми живота, обрнућу ја други лист. За сада да дам само један пример. Овај жутокљуни уметник ме је доста вукао за нос. Али сад је на мене ред. Богаташ узеде табак хартије и стаде гшсати: „Драги господине адвокате! Молим Вас, да са свом законском строгошћу наплатите моје примање од господина Н. Н. сликара. Ако је потребно, молим Вас, обратите се и суду за помоћ. Немојте се чудити због ове моје ревности. Мене сви људи злоупотребљавају, па ми је већ досадило, да то и даље трпим. Разуме се, ја немам ни жене ни " Ту прекиде, да би умочио перо. При том подиже мало очи, и поглед му се сусрете, у јасно осветљеном огледалу, преко пута са сликом, која га јеуистовреме и одбијала и себи привлачила. Он устаде и пође на сусрет једном малом, погрбљеном, кицошки одевеном старцу. Чудновато увео Гном са киселим, смежураним пергаментским лицем, са златним наочарима пред оштрим очима и сјајним бриљантским прстеном на коштуњавој руци. Богаташ ступи још за корак ближе и стајаше лице у лице пред Гномом. који је правио тајанствено непријатне гримасе: очи бечио, разголио крвабо жуте полукугле зеничне, скупљао и развлачио уснице пред бледим деснима са златнцм оковом туђих зуба... — Исклибљена мртвачка глава — промрмља богати човек. У истом тренутку нестаде клибљења. Са својим угашеним очима, са непомичним цртама, са опуштеним рукама стојао је накићени Гном према њему, готово безтелесан у дугом, широком капуту. Док богаташ не чу — а није знао тачно, да ли је то он сам био или неко други, што то рече — док не чу, дакле, како је неко јасним и разумљивим гласом изговорио: смрт! Опет је седео за писаћим столом. Држао ј је опет перо у руци, седео је и писао елегантним потезом, као што то беше његов обичај, писао је једно за другим, још и пошто је на оближњој цркви избила поноћ, непрестано исту реч: смрт... смрт. II У соби под кровом- седео је млади сликар и у очајању чупго косу, док је на полеђини једнога цртежа сабирао бројеве.

Б рој 1

Нред њиме је лежао празан новчаник и гомила неплаћених рачуна. Свима је својим повериоцима говорио чекајте до Нове Године, онда ћу имати џепове пуне новаца. Мој богати ујак плаћа моје рачуне о Новој Години. Па сад је дошао тренутак, пошто је било крајње време, да се начини познанство са богатим ујаком. Његов богати ујак — ако му не треба! Зашто није могао да живи као бедан сиромашак, какав је и био. За двадесет година дошао би можда до начина, да одужи своје дугове. Кроз двадесет година можда, — ако би толико био снажан, да дотле гладује, — куповали би људи његове слике и одликовала би га држава пензијом од 1000 боца вина и једног каравана лепих жена. Али не —- он није могао из своје глади стварати уметност. Његова младост — управо она тражила је вина и жене. Целога ј е свога века живио на кредит, не бринући се за дан разрачунавања, јер се слепо ослањао на уверење, да ће у сваком случају, ма и дванаестога часа, морати велики добитак пасти у турбан његовог талента. А сад, само за иеколико минута, удариће дванаести час последњега дана. Могао је да бира једно од двога. Или да сиђе у први спрат, да тамо доле у ноћној тишини једнкм метком обори маторог тврдицу, да испразни његове џепове и фијоке, па једног лепог дана да послужи на губилишту за увесељење радозНале светине. Или је могао, што би мање сензације изазвало, погодити самог себе. Револвер је имао, а и патрона уз то у изобиљу. Све на кредит — плаћање сутра. Сутра... дан за разрачунавање... крај... Стојао је, револвер наперен према прсима, блед, смешећи се, свестан, дајесвечани час страшне одлуке сад ту. У том закуца неко на вратима, три ситна, нестрпљива ударца. Млада девојка са снегом у коси, ружама на образима, са очима као звезде, ступи у собу и рече: — Утекла сам од куће. Знам, да ће сутра бити лома због тога. Али сам морала ове ноћи — у очи Нове Године — да будем крај тебе, да се опростимо са старом и да Нову заједно поздравимо радосном добродошлицом. Он је држаше у наручју. На столу је било вина —■ последња бопа. Али био је и последњи дан у години. Сутра ће почети нова. Са новим вином, новом љубављу и непрекидно новим надама. Са неке цркве у близини одјекну први ударац поноћњега часа. Она се подиже са његова крила, отвори прозор и опали из револвера — на поље у белу ноћ. — Да поздравимо Нову Годину! — Али Нова Година траје до фебруара. Оно је добар платиша у Новој Години, који пре истека јануара плаћа.... И нитирајући ову стару изреку, љубио је млади уметиик, смејући се, своју лепу драгану. Ј. У-

3 В Е 3 Д А