Zvezda

Број 1

3 Д А

Стр. 7

ттпдп-рттттттт а хгони1са 0 глумцима. Прво да им честитам Нову Годину и пожелим да им ова 1899 - та донесе боље прилике. Јер ако би се овако стање продужило још за коју годину Позоришту би одзвонило. Српска глума тешке дане преживљује. Данас се позориште не сматра као једна оц манифестација српске автономије, српске слободе; и Позориште је данас доспело да служи за поткусуривање као и све остало. Кад не знају где ће с ким: „ди ћемо га бацити?" — а они га наместе у Позориште. О Позоришту данас не води бригу нико, и што већ неки нису кренули да га укину „у интересу штедње" то је можда једино, што се у њему налази и једно место од 1400 талира. Под таквим околностима ко може бити глумац? У сваком послу и занату има људи који су по нужди у њ запали. Свидио му се не свидио, од њега живи па га мора и радити. Други су опет позиви обавезни. Не може се човек одбранити од старатељства, мора служити у војсци, неки су се чак нравдали како су „морали" бити министрима, али никог ја нисам чуо да је „морао" бити глумац. Тај се посао мора волети. Може човек једну Јсаријеру не волети па ипак у њој провести век, али је код нас глумачки занат тако тежак да се на њ одважује само младић од врло велике иницијативе, лакомислености и одушевљења. Но одушевљење се не рађа спонтано; треба нешто да изазове одушевљење. Одушевљење се налази, више мање, у латентном стању у друштву док не избије код једне индивидуе. А да-ли у нашем друштву може постојати такво одушевљење за наше позорнште? Треба да овде у Београду младић види сјај, славу и величину, па да се реши живети по унутрашњости као путујући глумац. Јер то је можда најтежи и најбеднији живот (кад се узме живот у материја-лном смислу). Да се издржи глад, зима, презрење, гонење и све оне неволзе и несреће што их набаци себи младић на главу, који се одважи назвати се глумцем треба да је наоружан одушевљењем које опија жедног, а распламћава полусмрзнутог глумца. Пошто Позориште данас не одушевљава никог, то се данас и подмладак глумачки не рекрутује из елемената као нгго је то до скора бивало, нити је наше Позориште у глумачкој вештини учинило какав напредак. На против данас је оно на много нижем ступњу но што је било пре 8—10 година. Данас се мора глумовати под врло тешким околностима, и материјалним и моралним. Па још материјалне тешкоће глумци, као стари борци са злом, лако сносе, али кад они морално клону и падну онда их је тешко подићи. А сваки може приметити извесну чамотињу код глумаца. Њихово материјално стање је бедно, а сметње им се праве на сваком кораку. Чак су сад почели бити излагани неким нарочитим вексаторним мерама, које уносе све већу пометњу и малаксалост у њихове редове.* * Између многих ситних боцкања хоћу да прибележим еамо ово, Жале ми се глумци да г. Драматург остантативио бележи на некој хартиј и све што он као примети у њиховој игри. То их јако деренжира и управо

Да бих што боље преставио читаоцима на коме се ступњу данас налази београдска позорница, ваља ми прећи редом све важније представљаче. Али прво морам издвојити двоје, који заслужују да се нарочито помену, и који не припадају садашњости, но смо их наследили из велике и славне прошлости. То су двоје Милка Гргурова и Т>ура Рајковић. Они обоје припадају оној славној генерацији, која је пуна великих имена. Изгледа да је то било све гатоје српска глума могла дати доброга и да се више никад неће на српској позорници појавити Тоша, Мандровић, Цветић, Р}окић, С. Рајковић, Јеленска, и т. д. Сви су они ишчезли с дасака, а већина их је помрла. "Бурка и Гргурова су имали мало завидну срећу до данасдоживети и видети оно позориште, коме су они целог века служили у оваквом бедном стању. Али ако они још живе физички, на њихов уметнички рад не смемо више рачунати. Они су своје одслужили. Кад ко проведе 40 година на позорници, онда је то грдно много, и тада он нама не дугује више ништа, а ми њему све. Али кад му се од свега тога не може ништа дати, бар ваља имати толико пажње, те га не мучити. Њих, дакле, треба оставити на миру, и не судити их по данашњој њиховој игри. Њима вал>а оставити слободу да се јаве кад им дође воља у каквој њиховој омиљеној улози, и то би тада била као мала свечаност за публику. То би право или управо привилегију ваљало дати и Цветићу или Цветићки, нарочито Цветићу, који је још у пуној снази. Они треба да служе као опомена млађима, и да потсећају старије на оно златно доба српске глуме. Али их не терати да играју упоредо са овим данашњим глумачким наносом. Јер то је грехота поступати овако са г-ђом Гргуровом! Кад неће Управа да има обзира према њој, као што је то њен таленат и глас заслужио, боље је да је са свим уклони, и да нама остави причати млађим нараштајима: каква беше Гргурова Милка! О та два, дакле, славна, представника негдашње глумачке величине, ја нећу никад у својим хроникама суд изрицати. Они су свој глас стекли, они су показали и дали шта су могли — и то је било много. Сад ваља ударити тачку и сачувати им поштовање. Они га више заслужују но многи и многи, којима се оно данас силом одаје. Част, дакле, нека је имену њиховом!

О другима, међутим, мораћу вам врло честе и врло жалосне новости јављати. Само ипак морам констатовати — и то са неисказаном радошћу чиним! — да су женски представљачи, укупно узевши много, врло много бољи од мушких! Да не говорим о таленту, који не зависи од воље, али у марљивости, у преданости к послу,

паралише њихову игру. Глумцу се одстрани пажња од улоге те одмах стане мислити и тражити: »шта - ли је то погрешио?« Горко се јадају на то. Али шта им ја могу! Као сву утеху ја им препоручујем оне Ђурине стихове, које би му когод од њих могао довикнути: Добро би било да прибележиш: Јер тупа памет мозга лабавог Једва ће пету за дан тувити; А за два дана оде у ветар / ; . Шаку ћеш магле — куЛи носити! ,