Zvezda

ВРОЈ 7

ВЕОГРАД, ЧЕТВРТАК 14 ЈАНУАРА 1899

ГОД. III

>

ИЗЛАЗИ уШорником, чешбршком и неделом Ц Е Н А: за 3. хлесехз; 3- дихха,р или 1 зсруна Претплату примају све поште у Србији и иностранству 10 ПР. Д.

ПОРОДИЧНИ Ј1ИСТ У редник: Јанко јУГ. Јјеселинобић

Претплатутреба слати : ШТАМПАРИЈИ ПАВЛОВИћА И СТОЈАНОВИћА Неплаћена ннсма не примају се —фРукопиои не враћају ое. —■®>* УРЕДНИШТВО СЕ НА/1АЗИ У ДУБРОВАЧКОЈ УП. БР. 9

еирот 1о хз:^. д.

АНЂЕО мих. ЉЕРМОНТОВ Ан^ео лети кроз но/ћки свет, И тиху пеему пева уз лет ; А облак, мееец и ввезда рој, Слушају немо тај евети пој. Безгрешних душа он пева ејај, Блаженетво њихно и њихов рај; И Бога елави и вечну влает, Иекреном хвалом дајућ. му чает... Он младу душу преноеи еад, Овамо у евет, у плач и јад; И глае му пееме у души тој, Оетавља живр утиеак евој. И душа цати кроз жића дне, Незнане жеље гајећи еве, Јер земна пеема нема тог ма Да звуку неба замену да. }/(илорад Ј. ЈУТиШробић.

Д Е Т Е

Становали смо у истој авлији. Напреда, са улице, била је једна од оних малих и простих кавана, где с јутра, долазе радници и сиротиња да по јефтине новце добро вино пију, а с вечери, овда онда, сврне по који богаташ, да плаћа скупе паре за бућкуриш. — Београд још храни те катакомбе у поје- ! диним својим квартовима. Био сам, што но реч, од бољих ђака, али сам једва хватао крај с крајем дајући кондиције за багателу. Мирно и доста скучено проводио сам дане, чекајући с нестрпљењем тренутак да свршим велику школу и да будем свој човек. Мој сусед био је створење, направљено од сасушена блата, а његова жена, неосетљива душа, из мрамора изрезана. У њему је било нечег што

потсећа на животињу која воли мрак; она је била вила укаљана блатом невоље. Газди је било име Јеврем. Имао је лице мрачно и неодређено, лице што вређа непријатно, кад поглед баци, и чисто те одвраћа да у страну гледаш. Лице без израза, и са њега је мрачан поглед говорио да иза тога суморног и прљавог човека стоји тамна, неодређена прошлос.т. И он је био срећан да добије овако злато од лепоте за жену. Али ваља знати њену нрошлост. — Сиротиња живи о маломе; ово створење —ја је познајемјош девојком — живило је, тако рећи, о ничему. Невоља је навикла на гладовање, људи на презирање. Била је необично лепа, али мрамор без топлине, без живота и мекан као блато. Пристала је била да пође за овога кавеџију, који је пио више него сви гости његови укупно, само за то да би могла жена да буде., То је био цветак на друму, који је могла свачија нога да згази; ружа без бодља за коју се само требала наћи рука да се маши, ,ла је узабере. Ја нисам видео тако отсечну и правилну лепоту. Бела и озбиљна, а чисто детињска лица; живих, дубоких и спокојних очију изнад којих, готово хоризонтално, баш од корена носа, иду лево и десно, две црне бразде; кожа бело-љубичаста као алабастар, а по тој равнини и чистоти види се местимице извајана гглавичаста вена. Горњи део тела и струк тако је изрезан и смишљен да мами и залуђује. Ваљало је само из ближе удубити се у посматрање тога савршенства, осетио би. да из ње бије и ромори некакав заносни дах, којим се младост огшја и свест губи. Са тих женских прсију које су преживеле пролеће живота, а нису осетиле лето истинске, невине љубави; са онога још девојачког лица, које је просијавало непојамном лепотом, чију су тајанствену чистоту људи запрл>али, зборилаје суровост немаштине која невиност одводи у погрешку и из сиротиње ствара порок. И тај створ, који би могао радошћу и лепотом, милином и дражима дворе да зачини; створ који је рођен да ствара радости и милошту паде у прљаве руке и изгуби све чари своје... Чини ми се да ни у 'логору није више галаме, него што је било свађе у тој породици. Са зарадом је била велика мука, ма да је домаћица била душа и кући и кавани и гостима; ма да је свима с ос-