Zvezda

Стр. 56

3 В Е 3 Д А

Број 7

чета он је разумео само то да Јелагин воле његову жену и да јој је раније говорио о својој љубави. Но она њему не одговара... још не одговара. То је јасно извео из реченице: „ви хоћете да останете непоколебљиво верни своме мужу? али ако..." Даље је било исдепано; а на другој страни је стајало: „лишити себе среће?..." Он прочита артицу два пута, и рука му клонула паде на покривач. У 1\лави му се мутило. Он је осећао тежак, ужасан бол у срцу. Сад већ више нема сумње! То, што је пре неколико минута могао само да нагађа, постало је факт. Она му није одговорила, јер — још није одговорила. Али она зна о љубави Јелагиновој; она слуша његова признања, добија писма од њега и... без сумње, — одговара му! И, наједанпут, ужасна злоба обузе га из дубине душе. Он јој је тако безгранично веровао — држао је за тако чисту, истиниту, а она, она га преварила! Да, преварила! Она не одговара... али, шта то значи ? Она се боји света... рђава гласа... Ну ако се она заборавља те му пише овака иста писма, то је онда јасно, да она њега воли, ма да хоће да сакрије то осећање... Да јој муж није болан, изнурен, неизлечив, свакако, она би другачије поступила... Није узалуд она у последње време постала тако раздражљива! А он јој смета! Шта, даје избави... он ће скренути с пута, да не смета новој срећи! Шта има себе да жали ! Све је разорено — не вреди живети, нема се за шта живети! Он се злобно насмеја тој мисли у души његово;: да, то је цивно!... Сад ће одмах да зазвони... заповедиће да му се донесе торба с пиштољима и... ха, ха, ха!... „Са Новом Годином! Са новом срећом!"... Нека је, нек се наслађава с њиме , само ако може! Окрену главу и погледа на портрет. Она, као да га је истинским живим очима гледала из оквира... И у простом, домаћем оделу она је била исто тако лепа и дивна. Цела фигура као да је дисала поноситошћу и отвбреним благородством. Као да је протествовала против сваке лажи, против свака подозрења. Он ју је силно волео. Она је над њим имала неограничен утицај. И по томе, тек што је погледао на њен портрет, њему се израз лица мењаше, биваше све мекши и светлији — а у срцу му пониче онет искрено, добро, нежно осећање. Не, она је њему и сувише драгоцена! Он је не може из свог срца избрисати... нема снаге, да тако нечовечно с њом поступи! То би била ужасна освета, због које би она била у праву да га омрзне! Освета! Ну, зашто, зашто се светити над њом?... Зато зар, што она скрива у себи борбу са собом ? О жалосни себичњаче! Зар те не штеди она? Зар се она ради твоје среће своје не одриче? Она има сва права на ту срећу, љубав. А ти јој не можеш ништа дати ? И она би могла, другог заволевши, то теби право у очи да каже! Она не би лагала. Али зар би теби било лакше? Зар она то тебе ради не скрива? И шта скрива: не промену, него своје осећање према другоме угушујући га, одричући се живота и његових радости! И ти... ти... смеш...

„Ама и ја њу волим, љубим !" — узвикну он. Волиш ? љубпш? А зар није љубав брига о ономе кога волиш, брига о његовој срећи ? Па нека буде срећна! А теби... О какој срећи можеш ти сад још да сањаш? А зар њу гледати, осећати је око и поред себе, волети је — зар то није срећа? Ако волиш и љубиш, ти живи њеном радошћу, буди срећан у њеној срећи, а не буди јој препрека! Или, да те са свим остави? Да ли ти је лако, лишити је се? — О, не, никада! узвикну он. Обрхван нежним и тешким осећајима, он се пддиже на лакту, дохвати са стола њену слику и принесе је устима. — Мила моја, благо моје! шапуташе он. — Ти си доста страдала! Опрости ми! Ја нећу да сам твој тамничар... За све ти хвала, што си ми дала... Вечито ћу ти бити благодаран за оне дивне, блажене дане, који се никада неће повратити; но које никад не могу заборавити! Ја сам мртав човек, а ти — бујан живот! Живи, ^ радуј се и љуби онога, кога твоје срце изабере.... Не треба скривати... Ја ћу пренети... Нека остане по пређашњем само милошта, осмехуј се и даље на мене својим чудним, милим осмехом, не зови ме својим мучитељем ни у души својој, ни у мислима не називај ме тако! Ја сам — твој пријатељ! Чујеш ли, пријатељ! Ја ћу твојом срећом живети и то је... за мене... доста! У тај пар удараше часовник. Стара година издану, а у свет коракну нова, доносећи људима нове среће и радости. А он, држећи мили портрет у рукама, и разговарајући се с њом, с оном, која се у тај пар весело смеје у кругу својих познаника, — није ни слушао ударе часовника, и са свим је заборавио долазак новога госта на свет, долазак Нове Године. Нежном љубављу гледао је на миле црте, а из очију, јеДна за другом, котрљале се крупне сузе и падале на стакло од слике. Портрет му задрхта у бледим и слабим рукама. Нешто, изненада, раздираше груди усамљеног страдалника, он клону и -паде, у постељу, притискујући слику — и ужасни, неуздржљиви јаук наруши мртву тишину мрачног кабинета...

Чишаоцима Молимо читаоце нашег листа да одмах пошаљу дугујућу претгглату за прошлу годипу. Исто тако нека пошаљу претплату и за овај месец. Претплату треба слати: Штампарији Павловића и Стојаиовића. — Београд.

Садржај: „ Анђео" (песма) — ,,Дете и — „Нема лудп"— (песма) — „Где иоморануе зру" ,(настааак) — „)Ј\иви мртвац" — „Читаоцима".

Власници: Ст. М. Веселиновић и ГТавловић и Стојановић Штамп. Павловић и Стојан&впН дубров. ул. бр. 9. — Уредн. Ј. М. Веселиновић