Zvezda

Стр. 82

3 В Е

ЗДА

Број 11

— Знаш како веле: за мене си девојко, допадаш ми се, ја те милујем, још само ти мене па — готова посла! Знаоје дакле, шта »зли језици« говоре о њему у селу и како га исмевају, од како је Биса постала љуба другоме. Други додаваше нешто паметније, да је то све рибар са пок. баба Равом само уговорио и угађао, а да девојка, доиста, није ни помишљала на удају, а то ли још на таквог младожењу! — Какавје пакосник, злопамтило — завршили су трећи — осветиће им се тај ма на трећем колену!... Ко га не зна, скуно би га платио! .. Јест да стрепи, дрхће од црнога Микље, али тај никад не кидише с лица, но подмукло и из преварке!... Догле су, изгледа, оно двоје живели, не може бити лепше. Па, није ни шала за онаку младу домаћицу, још дете, онолики кућевни терет! Требало је умостити онаквом горопаднику, као што је Микља, и бринути се за храну, периво, закрпу и све остало за толику чељад. Није то шала, по десетак момака увек на послу!... И газда Микља бавио се јавно радњом лађарском и трговином: као куповином кожа, дуга, сувих шљива: шта му шака падне и како му се посао отвори. • '. , А колико је пута међ џаковима шљива, у дугама, међ кожама, скривено криумчарске робе: златних и сребрних ствари, свиле и кадифе, чоје и скупоцена ткива и свега осталог; или дувана, фини пића, цариградске кујунџиске и филогран израде од седефа, слонове кости, абоноса, сребра и злата! Ал то тамо тако причају а нико никада није видео ма шта од свих тих богастава, што их је црни Микља тамо амо возио и пребацивао!... Ма да је имао на стотине јатака, који су робу даље на леђима, коњима или колима до уговореног и погођеног места преносили и трговцима предавали, опет га нико не одаде; били су сви добро плаћени. А сем тога сваки је страховао и за своју кожу. Двојица тројица су се и преварила, ал ти се нису после наносили главе. Црни Микља морао је трговцима све накнадити. Све шго би имао готовпне понекад би отишло у недођин. Он би остао са једним ил два чуна, у своме староме руху. Све би друго продао, да исплати трговца! Али потказивачу би се морало нешто догодити: или се удавио или обесио, или убио. У селу се знало и ко је томе крив, 1 али је сваки чувао своју кожу и гледао да се и њему што год не деси. Сто пута су чињени Микљи претреси и од полициске и од царинске власти и у кући, и на друму, и на води, на шајци и чуновима: не само наши царински позорници —- већ ни аустриски финанци, то чудо од умешности и спреме, никад ништа не могоше ухватити у рукама, или државини Микљиној!

Па и ако би ухватили што, то би се нашло у трећим ил четвртим рукама, или код кога од његових момака, и онда би му пропао само чун, а момак ако би одлежао месец два апса, место газде, то је све! Нико у селу није знао ни Јшзнавао све његове шајке и чунове на тако дугачкој воденој линији! Па ни сви његови момци нису били у то посвећени! Веле да његови иознати чунови и шајке, нису ни превозили криумчарску робу, но само њега и момке до места, где ће узети туђе чунове ил шајке; јер много пута лађари и рибари нису нашли својих чунова и лађица, и ако су им омркли на спруду врбаку или на обичноме месту. Претреси дакле беху редовни догађаји у кући Микљиној па се и Бисенија у брзо свикла на њих. Још јој све то довијање и прикривање изгледаше као нешто славно. Поговарало се, да има лађа и чунова са дуплим странама, и дном... Куцаше, откиваше, разваљиваше дно: па никада ништа; ни један такав извештај не беше истинит. Веома је велика строгост на обе пограничне линије, нарочито ноћу. Кад се спусти ноћ на земљу, ретко ћеш видети какав чун или чамац да водом плови. И српски позорници и аустриски финанци бодрим оком иазе на то. Чим смотре чун, одмах га устављају, а не послуша ли онај у чуну, одмах пуцају из пушака. Зато нико и не плови ноћу. Само то не важи за Микљу и његове. Они су сваке ноћи на другој страни и то пређу баш на најопаснијим местима. Истина било је и изузетних прилика, као кад се Микља оженио. Тада неколико дана није куће остављао, али то не потраја дуго; јер на недељу дана по венчању пође с њим и Бисенија на посао, и од то доба није се од њега одвајала. — Права криумчарска жена! Рекао је за њу најчувенији финанц, стражмештер Јошка, и право је рекао. Ма да им нико није баш особито за срце прирастао, опет њихова кућа није била без гостију из села а још више са стране. Нарочито са стране и то неки, наочити и угледни људи. Залуд радозналост и кушање, никада секе и прије Бисине, не могоше сазнати ко су им ти гости, или одакле су и за што су ту.. Једне мрачне јесење ноћи, по највећој олуји и пљуску, чуше суседи неки тутањ и уздржан жагор, а више пута и звиждање, као кад се ноћњаци дозивају. Поред све радозналости нико не смеде промолити главе, а то ли распитивати шта ће све то да му значи. — Ваљда су се почупали! Чудо нису и раније, какав је Микља!... рече сусед Микљин зевајући и чешући се.