Zvezda

Број 11

3 В Е 3 Д А

Стр. 83

— Волела бих него Бог зна шта, да хоће намодрити ону виогорку! Много се напела... Одговори жена, ирва кона Бисина и њена најбоља пријатељица, која јој је најчешће у кући да узајми, час брашна, час смока, час јаја, масти и свега... Поред све лености и поред све претње и опомене мужевљеве, да не забада трн у здраву ногу, конина радозналост беше толико силна, да кроз залепљену артију на ирозору, место окана, проврте рупу и промоли нос свој на поље... Али у помрчини не могаше ништа да види. Чинило јој се, по назирању силујета, да више њих носе измеђ себе некакав тежак и гломазан предмет. Вратнице им отвори Бисенија, а Микља главом наређиваше само притајаним гласом, ал који се опет могао разабрати посред пљуска и фијукања ветровог: — Полако, полако, почео је стењати, мора да се стреса од зиме, или га јако боли! Кона је то лепо видела, јер Микља имађаше о пасу слепи фењер што, у мраку осветљаваше шта он жели, а са стране нико не може ништа видети. Таман кона хтеде да исприча мужу шта је све видела, када тек писну, и у мал се не иретури, па стаде руком трљати крв са врх носа. Муж скочи дршћући. — Не забадајте своје носеве, где им није место! Чули су јасно претњу страшног Микље, па беху више мртви но живи. Уза сам прозор чу кона Бисин уздржани смеј. — Она ме је оиазила шишташе од пакости кона.... На пољу се није ништа више чуло до пљуска кише и фијука ветра, ал ускоро се из суседске куће томе придружила некаква ломњава, лупа, сиктање и дерњава. — Мијалко и Кева. — Грле се и целивају. Смејаше се на по гласа двојица Микљиних момака, који ово чуше, полазећи у мутвак, да се сместе и да отпочину. — Страшна ноћ; у мало сви не заглависмо!... рече један. — Да нам Биса и Микља не прискочише у помоћ!... Погано време а још поганији занат! одговори други. — Чудан светац овај Микља!... И опет човек мора да га воли и да му се диви! Само не знам шта му би да спасава ово погано штене: тако младо, а већ има курјачке зубе! — Море требало је то премлатити!... Гунђаше други, прелазећи праг и вртећи замишљено главом. Беше то најстарији момак Микљин, оседио у његовој служби, веран и послушан као пас. — Еј какав беше мој Микља некада! Јунак и по! Како се оженио — и памет промени!

— Ћути да не чују! Ућуткиваше га устрашено први и стаде се освртати. — Нека чују!.. Или ми је то некаква памет, свога душманина, крвника, доносити рањена у кућу, онаквог вилењака... када се у кући има лепа и млада жена! протестоваше стари Мијо, срдито збацујући са себе мокро рухо и грејући своје смежуране и од зиме укочене прсте, спрам веселог пламена. грднога огња на огњишту.... Дотле су у кући пословали остали момци. У гостинској соби беше намештена лепа, бела и чиста постеља, са меканим подглавницима.. Рањеник покривен и зашушкан. Сам гаје Микља свукао, рану му спрао и превио, па сад спава као заклан... Беше се, за часак, освестио, погледао око себе. Рибићи му на вилицама заиграше, кад се сусрете погледом са Микљиним очима, шкргутну зубима од бола, или од помисли да је заоао у курјачку пећину; али, левом руком опирући се, осети мекану и чисту иостељу, омери једним погледом гостинску собу, па му се поглед заустави на лепој младици. И свест му опет помрче. (СВРШИЋЕ СЕ).

ПОД ПРОЗОРОМ - по грчком Ц С ведрог неба месец еија, Тихо трепти Оледи ојај; И тишина евуда влада Шуму света ту је крај. Само мене ах, никада, Не^ће минут' туга, вај. Велом еанка увила је Ведра нојца цео евет. О, уетани, драга моја, Чуј. ми ерца тихи еет, Залуду је љубав твоја, Кад је живот тако клет! Меето ере^ће, меето миља, Живот нам је као ад: Од колевке до покоја Све ее ниже цатња, јад; Утри еузу драга моја, Залуд љубав, залуд над! 1896 - | X. Ј/Јбрашебић. Чг