Zvezda

Б рој 11

3 В Е 3 Д А

С тр. 85

— Како не? Ваља свратити! одазва се Николај Ивановић. — Само је после макарона мало незгодно марширати. Сан ме је обујмио. — Нека нас он најпре папи римскоме одведе, рече Коњурин. — Сињор кочијашу! Ти нас управо папи вози... Управо папи. Папа... — Та шта вам је? Он нас папи и вози. Папа живи одмах ту, до цркве, рече Глафира и, обрнувши се кочијашу, настави: — Коше! У е ле пале пап ? — УоПа... СезЈ; 1еУаћсап! (Ено... Оно је Ватикан), рече овај и пружи руку у десно од цркве. — Ево папина двора... Десно... Изглед беше величанствен... Дођоше до под цркву, цо паперте, која беше на далеко развучена. Паперта у осталом беше прљава; по степеницама видиш поморанџину кору, исцепане новине; из басамака ударила трава. На паперти и нешто даље — између стубова, стоје, или пролазе калуђери у црној одећи. На глави им шешири са широким ободима; око врата капишони. И овде, као и код Колисеја, на Иванове и Коњурина навалише спроводници. Тек, овде их беше цела гомила. Они им нудише албуме, и брбљаше погрешним француским језиком. Чула се и енглеска и немачка реч, али такође погрешно. Услуге се нуде са свих страна. — Марш ! Одмакни! Не треба нам ништа! брани се од спроводника Николај Ивановић. Он се пењао уз степенице, а спроводници опет не изостајаше од њега. Иванови и Коњурин упутише се право ка уласку у цркву. (НАСТАВИЋЕ СЕ).

- ГКА^ОЈЗ СОРРЕЕ •€&• Млади херпог Хардимон налазио се у савојском купалишту Аиксу, где је лечио своју славну кобилу Перихол од назеба, који је навукла на се при последњој трци. Херцог је тек довршио доручковање и летимице је прегледао новине, у којима нађе вест о поразу код Рајхсхофена. Једним гутљајем испразни чашицу шартреса, баци сервијету на сто, посла заповест своме слузи, да спакује сандук; после два сата седе у париски брзи воз, дође у Париз, за тим оде у један биро за рекрутовање и уписа се у један пешадијски батаљон. Он је могао да проживи од своје деветнаесте па до двадесет ггете године животом правога беспосличара, проводећи време само по тркама и са шансонетским певачицама, а сада се дала прилика, где се није могао заборавити потомак славнога рода, јер је Ангеран Хардимон умро од куге у Тунису, Жан Хардимон је командовао великом војском под Жескленом, а Франсоа Хенри Хардимон пао је у битки код Фонтеноа. Ма да је млади херцог толико преживео, и ма да је био веома блазиран, ипак му је крв појурила у главу и осећао се

као да му је неко опадио шамар, кад прочита, да су Французи .изгубили једну битку на француском земљишту. Тако се догоди, да је првих ^ана месеца новембра 1870 године био на стражи Хенри Хардимон, редов у трећем батаљону другога добровољнога корпуса и члан џокејскога клуба, и то на шанчевима код НаШеб-Вгиуегез, који су били на брзу руку направљени, а бранили су их топови тврђаве Вке1:ге. Место је чинило на човека суморан утисак: прљав, пун дубоких бара и брезом обрастао сеоски друм пресеца околна изгажена поља, а на крају тога друма налази се једна напуштена механа, у којој су се војници настанили, механа са сеницом. На неколико дана пре била је ту битка. Митраљезе су набацале неколико младих дрвета по сред друма и на њима се видело силество белих ожиљака од кугала. И сама је кућа изгледала страховито. Једна је граната разнела кров, а жућкасти зидови беху попрскани крвљу. Сеница је била такође разорена, по њој су биле растурене кегле, а на сеници је био натпис: „Друштвена соба — абсинт, бермет, вино, литар шездесет сантима" — а под њим су нацртана два биљарска така у виду крста, што све подсећаше са свирепом иронијом на недељна народна весеља. А преко свега тога ширило се тамно зимско небо, а на њему се јураху у бесном трку тешки, бледо сиви облаци. Пред вратима те механе стојао је непомично млади херцог, калпак је намакао са свим на очи, руке је завукао у џепове својих црвених панталона, и дрхтао је од хладноће испод ,свога шињела. Он се беше дубоко замислио, и погледом, пуним горка бола, посматрао је брежуљке, који се губљаху у магли и по кад и кад одјекиваху од треска Крупових топова. У часу осети глад. Он клекну на земљу и извади велико парче комловог хлеба из телећака, коЈијебио прислоњен уза зид. Пошто је био изгубио нож, то без икаква оклевања загризе хлеб и поче га јести. То, што је једанпут загризао, било му је довољно; хлеб је био тврд и горак. Мекога ће добити тек сутра, и то ако буде по вољи војној интендантури. Бити војник, то по некад није лако; па какво је чудо, да се херцог у томе тренутку сетио, шта је он пре хигијенским ручком звао, кад би који пут хтео да се прихвати пре подне. Тада је имао обичај да седне гтред прозор у Са!е Ап§1а1з на булевару, и да поручи — благи Боже! каква маленкост: котлет и кајгану са шпарглама. Келнер, којп је већ познавао навике;овога младога човека, донео би увек, с највећом обазривошћу, флашу леовила пред њега. До сто врагова! До тада је било све лепо и никада се није навикао на храну невољника! У том наступу нестрпљења баци млади херцог остатак свог хлеба у блато. N * У истом тренутку изиђе из механе један пешак, саже се хлебу, подиже га, убриса рукавом блато с њега и поче га жудно јести. Хенри Хардимон посрами се од свога дела и поче I да посматра тога убогога ђавола, који је имао тако до-