Zvezda

Стр. 84

3 В Е 3

Број 11

ГДЕ ПОШОРЛНЏЕ 3 Р 7 од н. а. љејкина (Наставак) XXXVIII Опет се посадише у кола. — Траторија! Манжата! викала је Глафира Семјоновна кочијашу, и старала се да му објасни, да они хоће да једу, и да их тога ради ваља возити у ресторан. — Рум и макарони! говори Коњурин за свој рачун и трља руке. — Чудо, што ми се прбхтело да пијем и да мало „закусим." 51, з^пог... 51, 31§пога... одговори кочијаш, повуче узде коњу, и коњ покаса путем, оиет поред развалина. Кочијаш је и даље називао развалине по именима. — Гогит ЈиНиш... Гогит ТгапбИопит... Гогит Тгајапит... чуо се глас његов. — Ама, доста, брате! Престани једном с тим твојим форумима! Додија!... Ваља што лепше видети! викао је Николај Ивановић кочијашу. — Речено ти је: траторијум, манжата, вино неро, саламе.... ето то нам треба! Разумеш? Компренета? — 51, зј^пог ... (да, господине) осмехну се кочијаш, погледавши их преко рамена, па погна кљусе. — Море, ми жестоко лупамо талијански ! Видиш, кочијаш све разуме! хвали се Николај Ивановић. — Да, језик није тежак, напротив — врло је лак... одговори Глафира Семјоновна — Ја сам по књизи многе речи изучила. — Стој! Ево ресторана, који не уступа ни у колико ресторанама француским! Уђоше и седоше. — Камерјере... поче Глафира Семјоновна говорити момку. — Деженато... Тре.. Пур труа... и ту показа прстом себе, мужа и Коњурина. — Минестра... Аристо ди вителијо... Вино неро... заповедала је она за ручак. — Је раг1е 1гапда1з, табате... (Ја говорим фравцуски, госпођо) упаде јој у реч слуга. — Баћушке! Овај говори француски! Е, то једивно, обрадова .се Глафира. — Рума, рума наручите, и то, онога правог — римског рума и макарона... говорио је Коњурин. Донеше доручак, изнеше и црно вино, и макароне суве и обарене у- сосу, донеше и рум, али се на боци нађе надпис „Јата1са". То не може остати незапажено од људи. — Гле, ови дају рум јамајски, а не римски, рече нашре Николај Ивановић а прстом показује на етикет. — А ко ти је казао да има и римскога рума? упита Глафира Сзмјоновна. — Рум је увек јамајски. — Па, ти си ми казала. Каже: Французи отуда и називају Рим именом Кош, што се у Риму прави. — Нисам то ја казала. Лажеш ти зато... срдила се Глафира Семјоновна. — Јеси, казала си. Казала си у вагону, тврдио је Коњурин. — Зато, ја бих волео да пијем римскога рума. — Пијте то, што је пред вама. Само, не наваљујте много на пиће, јер нам ваља по доручку ићи да видимо папу.

•— Е, пријатније је гледати папу, кад си онако... расположен. ■— Лепо. Ви се располажите, али, ја с вама нећу никуд ићи. Идем у гостионицу да спавам. И онако, целе ноћи нисам тренула у вагону због бандита. — Умирићемо се, госпођо, умирићемо се! рече Коњурин и прихвати се за боцу. Доручак — да бољи бити не може, и што је главно — јевтин. Јевтиноћа римских ресторана одмах је пала у очи после Нице, тако да су се Коњурин и Николај Ивановић са свим одобровољили. За франак бакшиша, слуга се дубоко поклони и назва Николаја Ивановића чак „ечеленцом." — Гле, како је учтив овај момак! Чак те је превасходством назвао, нацомену мужу Глафира Семјоновна. Николају расте перје... — Па шта ти мислиш? рече он. — Како? Он је тебе назвао : „ечеленца" а ечеленца значи: превасходство; ја сам у књизи видела.... — Е, онда треба испити коју чашу шампањскога, и дати му опет на чај... Еј, Сињор ботега! Иси.... — Не треба више. Не дам вам више да пијете. Ми идемо да видимо папу. — Онда ћу му дати још један франак. Учтивост треба пооштравати. А знаш ли колике новце у Ници издадосмо, па нико ни „благородством" да нас назове. Гарсон! Ево... Вуаља... Анкор... Николај Ивановић баци још један франак. И Коњурин додаде од своје стране пола" франка. — На макароне.... Вив таљани! узвикнуше они, ударајући слугу по плећима. За овај дар слуга их испрати до самих врата, клањајући се. За то време поменуо је једно пет пута титулу: „ечеленца." Поново седоше у кола. Коњурин и Николај Ивановић само брекћу, толико се беху најели укусних макарона. — Ја шта ли сад жена, моја голубица, ради! Да ли слути да ја полазим да видим папу римскога? уздахну Коњурин и додаде: — Јамачно је већ ручала и спрема се да пије чај. Кочијаш им се окрете и запита куда ће. — Вуар ле пап... Пап !.. командује Глафира Семјоновна. — Компрене? Разумеш ли? Компрената? Папа... — Аћ ! Бе Уаћсап ! развуче кочијаш. — 51, тас1ате. Возише се прилично дуго. Коњурин стаде зевати. — Ама, тај папа, ђаволу на рогове отишао! рече он. — Видиш ли ти куда се тај склонио?" Наиђоше на мутни Тибар и његову неугледну обалу; на знаменити мост Анђела, са масом старих, вајарских украса. Пређоше мост, минуше неколико здања и изидоше на пијацу светога Петра. У даљини се величанствено уздизао храм светога Петра. — ВазШса сН Р1е1го 111 Уаћсапо ! свечано изговори кочијаш, испруживши бичаље у правцу ка храму. — А-а-а? То ли је... То ли је црква светога-Петра. Одмах сам је по слици познала, рече Глафира Семјоновна. — Е, господо, то треба лепо разгледати, — окрете се она људима.