Zvezda

3 В Е 3 Д А

Стр. 125

— Уоуопа, с'е8^ уои8 те88Јеиг8... (Гле, то сте ви, господо) рече она њима, као старим познаницима и фамилијарно лупи Николу Ивано вића по плећима, а погледом тражи столицу да се носади код њих. Глафира шкргутну зубима. — Марш, невал.алпце! Како смеш ти да седиеш уз ожењена човека, који седи са својом законитом женом? узвикну она и размахну чашом па акробатку. Ова, у недоумици одступи. Николај Иванонић скочи и домча жену за руку. — Глаша! Глаша! Шта ти је? 8ар се може правити такав скандал на јавноме месту? упла шено је говорио он. — Гле, сва те публика посматра! Чашом си наумила да се бациш! А знаш ли, да се за то може у полицију?... — У полицију, у полицију! Удатућежену свако заштитити. А какво право има та акро батка да насрне на породични круг? — Голубице, та какав породични круг и може бити на оваквом месту, у кафе-шантану? Остави се, седи, стишај се... Умери се. . Акробатка и сама избрбља неке грдње па одмаче од стола; али Глафира се не даде умирити, него, чупајући своју ру к у из руку мужевљевих, узвикиваше: — Дотле се нећу умиритп, докле не напљујем тој мрској утвари пуне очи!... Пусти ме!... Коњурин загради пут Глафири Семјоновној и такође покуша да је умири. — Батали, матушка! Поврати се! Не пристоји се петљати с њом што било! Није лепо, верујте, верујте, то није лепо.^ Глафира Семјоновна погледа га преко рамена, и, не видевши више акробатку рече: — Аха! Побегла је, подли створ! Ну, сад хајде кући! командује она мужу. — 0, идем с радошћу, матушка!... Хајдемо, хајдемо кући, ако Вогазнаш... одговори Николај Ивановић. — И не само кући, него - сутра изјутра хајдемо даље из Рима. Даље, даље! У Неапољ. Не желим с том р])ом да сам у једној гостионици. — Хајде, куд хоћеш... Макар и ђанолу на рогове... Николај Ивановић узе супругу под руку и повуче изласку. Ова истрже руку и пође сама. Свет, видевши сав скандал добацивао им је разне заједљивости. Коњурин је ишао иза Иванових па је говорио: — Молим вас... Ако ми, сутра изјутра одемо, онда кад ћемо папу римскога видети? Глафира Семјоновна се обрте, подбочи и одговори: — Сити сте се нагледали римске маме, па можете ићи и да не гледате папу! Доста вам је. — Гле сад! Попије баба грош, а за рубљу ти конопаца треба, да је обуздага... промрмља Коњурин и пљуну.

Глафира Семјоновна, онако љута и не дочу његове речи. већ искочи из сале у ходник кафешантана. (Наетавиће се)

ВЕШТАЦ — II и е т а р и Пенвертпна Пре триестак година живљаше у једном селу у јужном крају округа улеаборшког сел>ак, којега су суседи звали Викло, пгто значи морска сврака. Овај је надимак добио отуда, што је чинио зла и пхтоје хтео важити као вештац. Тада беше у пароду заостао још један делић празноверице, те је Викло, према својем позиву, имао пуне руке посла. Он је призивао медведе, вукове и змије да нападају животињу и човека, или је гонио ове наказе, како је кад требало, или другим речима, како је кад био пдакен. Пронаћи украдену ствар, залуталу стоку, догпати кући, прогнати зле духове и лечити сваковрсне људске и животиљске болештине: спадало је у област његове делатности. Да би одржао глас правога вешца, ишао је о ускрппг.им ноћима у марвене кошаре, секао кома|ј(! од ушију крава и оваца, а богме каткад и од бутова, и чупао длаку из коњских грива и репова. Све је то по том крио у своју мађионичку врећу, како би изазвао радозналост и страх. Ну просвета поче ширити своје зраке -и у народ ових крајева, што је опет било повод, да је углед вештаца веома опао. Ну Викло настави своју вештину п посећиваше, као и пре!)е, кошаре и коњушнице. Ново поко.љење сматрало је ово само к.ао лудорију и беше изгубило сваку бојазан од вештаца, као што бејаше, у исто време, изгубило и веру у њихова врачања. Ну било је и такових, који су се држали старих празноверица, те тако трајаше и даљс борба измсфу сила мрака и светлости. А и шта је друго човеков живот ? Једном о ускршњим празницима одлучи неколико трезвенијих сеоских младића, да вребају Викла, да виде да ли се јога шуња по кошарама, и њихова намера беше да му добро наместе леђа, ако га укебају на делу. Своју одлу К у одмах приведоше у дело. Дође ускршња ноћ, и извесан број младих вребала стајаше око Виклова дворишта на с.тражи, пазећи шта ће он предузети, епремпи да га ирате у стопу. У исто време, они су по суседним кошарама поставили страже за случај, ако би се Викло искрао неприметно из своје куће. Беху припремили звиждалже ради давања знака другима, кад буду спазили ве- ' гаца. Дуго су чекали у својој заседи и већ држаху, да су се узалуд само трудили. Али у глухо доба чу се слабо звиждање, као мамљив глас лештаркин. Сви се пожурише ка правцу, од куда је долазио знак, и очас беху сви на окупу. Онај, који бојаше дао знак причаше, како ;је видео Викла, где улази у кошару суседову, са врећом ислод мишке ; и они се размислише шта дараде. Један од њих предложи, да се кришом привуку кошари, и да посуктају у њу, као да беже од какова вешца. Док други гледају да се прикрију, требало је да неко уплашено викне, да је дух овде ушао. Предлог би примљен, и млади људи примицаху се опрезно кошари. Кад беху дошли доста близо, појурише тако нагло на врата кошаре, да падотне један преко другог. Кад беху унутра, притворише врата за собом, ударигае резу изнутра н поставише стражу како им вештац но би умакао.