Zvezda

Стр. 198

3 В Е 3 Д А

Врој 25

Она га беено погледа. — Па да се обојица опијете и останете, да ми се цео дан дерете ?! Захсаљујем лепо на згод ној прилици ! Он је ћутао. После тога она донесе на сто другу чинију кромпира зготовљениХ са сланином Кад се и то ново јело, непрестано у тигаини, поједе, она рече: — То је еве. Сад идите. Боавен ју посматраше изненађен. А голуб... голуб, што си га јутрос очупала? Она се подбочи. — Може бити вама није доста ? Јер ако ти и доведеш госта. то не значи да треба пождерати све што је у кући. А шта ћу ја довече да ве черам ? — Дигосмо се. Боавен ми шану на уво: — Нричека.ј ме за часак, па ћемо заједно ићи. За тим оде у кухињу, у коју се његова жена беше вратила И ја чух: — Дај ми двадесет суа, драга моја. — ТТТта ће ти ? — Па не зна човек шта се може догодити. Увек је добро имати при себи новаца Она дрекну, само да бих је и ја могао чути: — Не, нећу ти дати ни парице! Тај је чо век доручковао код тебе, нек ти он плати бар дневни трошак! Чика Боавен се врати к мени. Како сам хтео показати се учтивим, то се поклоних газдарици, промрмљав: — Захваљујем вам . госпођо... на изврсном пријему! — Добро, добро. Но немотте ми га довести пијана, јер ћете иначе са мном имати посла! Одосмо. Требало је прећи прекоједне нољане равне као тепсија, Хтедох откинути .једну биљку крај пута, но дрекнух од бола. Беше то коприва и страшно ме је ожегла. Смрдело је одасвуд, али је коприва толико смрдела, да би ти се утроба преврнула. Боавен ми рече: — Мало стрпљења, сад ћемо стићи на реку. И збиља дођосмо на обалу неке реке, која је смрдела и сва била каљава. Сунце је пекло да ти очи искоче. На обали беше нека колеба пуна људи. То је била лађарска крчма. Замолих Боавена, да уђемо мало. Он ми рече: — Спољашњост јој није никаква но унутра је врло добро. Био сам гладан. Поручих један омлет. Но већ носле друге чаше вина сиромах Боавен изгуби памет, и тек тада сам разумео. зашто гајежена служила само вином помешаним с водом Он се диже, поче да држи беседу, хтеде да

окуша снагу и умеша се, као миротворац, у свађу двојице пијаних, који се потукоше и били бисмо обојица премлаћени, да се газда не умеша. Одвукох га. придржавајући га као што се пијанице придржавају, до првога џбуна и ту га положих, па се и сам крај њега опружих. И. чини ми се, заспао сам. Јамачно смо дуго спавали, јер кад се пробудих беше већ увелико ноћ. Боавенје хркао поред мене. Ја га продрмах. Он се диже, али је још био пијан, само мало мање Пођосмо, онако у иомрчини, преко пољане. Боавен се хвалио да зна пут. Окретао ме је на лево, па на десно, па опет на лево. Није се видело ни небо, ни земља, и ми залутасмо у неки шумарак од колаца, који су нам досезали до носа. Чини ми се то је био виноград с османлуцима. На хоризонту нигде светле тачке. Тумарали смо тамо амо може бити два часа, окрећући се, поср ћући, пружајући руке, не нашавши нигде краја, јер мора да смо све по једном истом путу ишли. Најзад, Боавен се удари о један проштац и расече образ, па не покренув се с места, седе на земљу, дерући се на сав глас: „Ајаох! док сам ја из све снаге впкао: „У помоћ!" и кресао воштана палндрвца, да бих спасиоцима могао осветЛИТИ П} Т. Напослетку чу нас неки сељак, кој и се беше закаснио, и изведе нас на прави пут. Боавена одведох његовој кући. Чим га оставих на прагу његова врта, нагло се отворише вратница и појави се његова жена са буктињом у руци. Страшно сам се од ње уплашио. Чим смотри својега мужа, којега мора да је још од синоћ чекала, она, полетивши на ме рикну: - Ах! рито, знала сам да ћете га довести пијана! Бога ми, ја здимих, јурећи све до станице и како сам мислио да ме та Фурија гони, затворих се у нужник јер је воз полазио тек после пола часа. Ето зашто се никад нисам женио и зашто не идем никуда из Париза. Ведимир Ј. Рајић

ПОЗОРИШНА ХРОНИКА

НЕВАЉАЛЦИ, драма у три чина од Ј, Ровете, с талијанског превео С. МПокрај свих мана, које овоме делу сметају да буде добар комад, ова је драма врло интересантна. Ма да јој је тема мало етаринска и доста .отрцана", (аавег уГенх јеи,) као што веле Французи, ипак је обрађена с талентом. Оеновјој је онај добро познати принев: да човек није сам по себи рђав, но да га таквим друштво начини; или да и најбољег човека могу околности даискваре — што је једно исто. Само ми се чини да је овде незгодно