Zvezda

В рој 35

3 В Е

3 Д А

С тр . 275

Лаза је већ много ређе писао. Управо врло ретко гшсао. Дабогме — у носду је. Једнако часови, а после ушао је и у један „пансион". Ту се много више једе а и језик се изучи лакше. У пансиону седео је за ручком до неке Немице. Разговарали су о свачему. Она јењегаразумевала, али он њ_у богме потешко! Лако је њој кад се мож' бит' и родила у Немачкој! Једног дана спремио јој Лаза изненађење. Донео је пун џеп црвених панрика. Ноказао јој и рекао да су то „турске трегање". Она је загризла... — „Ух!..." и Лази госпођица Немица сручи супу у крило... — „Ништа! Ништа!" рекао јој је он српски Па је онда, да је убеди, да јој није ништа погано дао, по:ео једну црвену паприку. Сви су се чудили. А он је појео и другу и то без леба. Наравно да га је јако жарило по устима, али он трпи. Што ти је Србин! — „Могу ја још!" — вели Лаза па загризе и трећу. После им је причао: како у Србији, на једну пореску главу, долази годишње две хиљаде паприка. Зато су, каже, Срби ватрени. А зато су и незгодни српски закони, управо копије страних закона, јер странци пију пиво и мирни су. А Срби једу паприке и — немирни су! То је био повод да изабере за тему „Утицај паприка на српски народ". То је и оцу писао. Чича Митко је одмахнуо главом : — За то бага ниси морао ићи у Немачку! Ал' јопет, ко зна? Можда му и то треба.., можда није то за ову просту паприку, већ за ону алову и то чисту без цигле!. " Тако је мислио чича Митко, па му и даље слао наполеоне и — паприке! „ . Сад су јевтине бабуре, ако ти и то треба", заврпшо је чича Митко одговор на Лазино писмо, у коме му је јављао : да је паправио две - три сорте одела. Адресовао је писмо и обрисао прсте умрл,ане мастилом о свој извегатали зимски капут. „Само да сврши!" „Даће Бог!.." додаје ујна Маца, пошто је раније натерала Митка, да напомене Лази: да јој купи и пошаље „Фиронге од јуту". „Тамо су јевтиније!" вели Маца. „Дабоме, да су јевтиније", мрмл.а Митко и печати писмо. (СВРШИЂЕ СЕ)

НОЈЦА БРОДИ ... Нојца, броди, златне звјезде води, На твој прозор мјесечина сјаји, А ја ходим, собом тугу водим Мутно око сјетну сузу таји. Гледам горе у ирозоре твоје, Чекам срећу да се мени јави, Али окна затворена стоје И смију се јаду што ме дави. Тако листак, кад се гробу спрема, Плачућ' гледа у небеса сива Али сунца, више сунца нема Мирно сунце за маглицом снива. Аленса ШантиЋ.

ГДЕ ПОМОРАНЏЕ ЗРУ од Н. А. Љејкина

(нАСТАВАк) БХИ Иванови и Коњурин спустише се с Везува без особитих догађаја, и ако спуштање јаче дејствује на нерве, него подизање. ГлаФира је седела у вагону зажмуривши и целим путем је читала молитве. Николај Ивановић је седео према њој и говорио: — Укрепи се духом, душице, укрепи се духом и замисли да си на Крестовском' па се с брега тоциљаш. Јер, ово је ист >. што и - са леденог брда.... Он је неколико пута покушавао да је узме за руку, али се она сваки пут отимала и ударала га по руци. Кад се вагон спустио и сви изиђогае на платФорму, Коњурин подскочи од радости и узвикну: — Ура! Сад је већ сасвим безопасно! Ура! — Што урлате ? кидиса на њ ГлаФира Се* мјеновна. — Нросто. прави лудак. — Како да се не радујем, матугако! Из добра живота, од добрих капитала кренуо се лудак трговац узигаао у поднебље, огњеноме кратеру, па је жив остао, и нигата му није било! Ех, да ли се сад иче супрузи мојој? Мадам Коњурина! Да ли ти осећага тамо, у граду Петрограду, да је твој Иван Кондратић забалканска пространства срећно пребродио?!