Zvezda

Г>1ч)ј 53

3 Ј? Е

3 Д А

Стр. 423

да се нонавља „(јиапс! тстс". Зазорно је чак н говорити о таквнм стварима, та то су — азбучне истнне, али шта да се ради ? Сва проповедања о вечитом миру и разоружању своде се на две истине: није лспо бити се ; љутити се, варати, отимати, уједати се, пљувати се, — стидно непристојно, нечовечно; сетите се, господо, заповести: ; ,неуби!" међу тим те азбучне истине наилазе на масу про тивника. Приврженицима мира остаје само да скину с аргументације те господе реторску и (јиакГ научну љуску, и да нокажу публици њену чисгу језгру. Ми смо тако и учинили са аргументацијом Лебона и Комп., на што се она своди? Били су се јуче — даклс ваља да се бију једнако; дакле, изволите сс оружати и почети чарку. Иамислите само да јс неки мудрац, видећи дете на рукама дојкиње рекао одрасломе човеку: ,.Сисати и прљати пелене лежн у човечјој природи, с тога пријатељу, седи у крило дојкиње!" Не, не желим. IIс, требају ми пслене, ни млеко дојкињино: могу да носим одело које приличи моме узрасту и да ручам у „нормалној трпезарији"... Тако )е и са ратом Он није иотреоап човечанству; прона|ени су нови путеви за постигнуће опнггег благостања н много сигурнији, много поузданији, и рат њима само смета. (илотлкиик се)

КЊИ7ЕЕВНОСТ

Ј)ге опепШгвсће ШгсћепЈш/е ипЛ Оез1еггегсН$ ВегиЈ' ■1п гћгег 1/озипд, уоп 1)г АЊеН ЕћгкагЛ. "\Ујсп. 1899. 8° 76 8. 8. Има кљига, које казују своју садржину чим их човек узме у руке. т 1есто пута доста је да видиш васлов, пме писца, место, посвету, па одмах да је оставпш у прочитане књиге. У те квиге спада и бропшра Др. Алберта Ерхарда, професора бечког университета: Оријеиталио црквеио иигање и аозиа Аустрије у његовом решењу. Ове књиге не дају се читати увек. За п.их се треба припремити, прибрати духом, паћи извесне гаранције своме спокојству; јер, од н.их се све може очекивати. У овај мах г. Ерхард, је надмашпо сва наша очекпвања о љему као добром Аустријанцу, још бољем католику и најревноенијем члану ^ео-вевеПасћћЛ а у Бечу. И>егова се брошура ве1! не да читати равнодугано, као ипр. што би со могао читати какав намфлет. Иамфлете иигау очајни људи и само то сазнање довољно је да те умири. Овде пак, мн немамо посла са очајншсом, већ са ученим човеком, човеком од гласа, и у толико нам је' теже гледати, како се квари истина нод фпрмом учености и патриотизма. Др. Ерхард је, по нашсм нахођељу, учпнио сметота гс-тво у храму науке. Још 28 повсмбра 1898, г. Ерхард се посио мишл.у о оријенталном црквеном нитап.у, као нпташу културном;

сада пак, — он се иоси са задатком: да с гледишта културе историје .расветли развој и знача-ј шегов; да докаже како унија није утонија, и да покаже улогу Аустријс у извођењу уније. Састав је п.егов подељеп у трп одељка, од којпх првп говори о међусобним одпосима источне и западпе цркве до ностаика „оријепталнога" лнтања: други расматра историско развиће тога питања (у смпслу покушаја источне цркве за савез с Римом) у врсмену од ЈГ.ава IX до Лава XIII, и нзпоси садање стањс шегово; трећи — износи позив Аустрпје у решењу поменутог иитања. Изузевши носледши оде.љак, Ерхард није дао ипшта ново и нигата друго до оно, што сс већ објавило у безбројпим члапцима папскога журнала за унију: ЈЗевдаИопе, ри1)Пеаи10пе регхшНеа (1ј а^шИ ОгЈспкаП, (НгеИа а ГаеУИаге Г1Т)попе (1о11е Оиеве (излази од 1.' маја 1896, у Риму); што до сада није уродило никаквим илодом за унију, него је још вин1с отућило источну цркву од Рима. Зашто ? Ннје тешко погодпти: у-Риму и данас дишс, истииа хрлшћанизиран, антички дух, дух освајачки, који тежи да прогута све својим аисолутизмом. У Риму се дапас грозничапо ради на васпостављању светске власти панскс, тога извора сваке забупе, коју еу многи сматрали свршеннм чином. Ради одржања тога духа п остварења последње тежње, све иојаве и сви догаЦји црквене историје добијају у Риму пови смнсао; факта су у толико само добила зпачаја, у колико иду римском свевлашћу у прилог. Историја се, дакле, ставила у службу идејама папским. Овде није место детаљисању питања, којих се Ерхард дотакао; али и да је — никаква смнсла нема говорнтп о извесним Фактима историје, која у Риму, и код оваких нисаца као што је Ерхард, — нису прсдмст науке, него вере. Тако је пнр. питање о централизацији целе цркве око Рима V првим вековпма; о васе.љенском утицају папском у та времена; о примату римских епискоиа: Климента, Виктора и Стевапа I; о иободи цсзаропатизма над источном црквом; о дисорганизацији источне цркв.е и ироггасти њенога јсдинства итд. итд. Истина Ерхард наводи пебројспе цитате у корист свакога свога мишљења ; али је очигледнб за свакога, који се разумева у историји, да се писац ослонио па мишл.сња опнх, којп су, овако исто као и он, с нредубеђењем улазпли у сваку историјск}' ствар, као што су кардинали: Чекопи, Хергеиретер, Ванутели, бискун Хсфеле, абат Душез, Шмидт, д'Аврил п др. Он се позв-ао п па дела писаца иекатолика, као гато су: Харнак, Мал,цев, Констанднн (Г^е раћчагсћа1 (1е Сопв^апЦпорк е4 1'огЉо(1ох1е (1апз 1а Ттч[и1е (1'Еигоре. Рапз 1895) н др. али у оном смнслу, у коме је журнал Веазатпе бранио Србс у скоиљанском питању, подстичући угарак међу сиорним странама У његовим очима неоспорно јс све што вели Хергенрстер, докле Демстракопулосова ' 1етор(а хоО оуЈоџаход сматра се као спис пристраено паписан. Одговор цариградског патрпјара иа енциклику: Ргаес1ага важи у Ерхарда као докуменат, да у патријарским круговима „п:сМ8 Уег^еззеп шн1 пЈеШа §е1епЦ ћа!," (стр. 44); да је патријар нсзиалица богословских ствари; да се гради наиван (181; ип па1у). Међутим, Ерхарду није зазорно да