Zvezda

Стр. 482

СВЕКРБА - СЛИ1СА т СЕОСКОГ ЖИВОТА — Јанко М. Веселиновић ——•*** (НАСТАВАК) VIII Сели су за доручак. Пера је јео, а оно је њега јело. Он не проговори речи, гушило га је нешто, а Милица ћереташе весело, радосна што после толико времена, ето, Богу хвала, седоше сви заједно за трпезу. И>ено се лице сјало од ра дости; она у срећи и не погледа и не виде ни његов мрачан ни свекрвин чудновати поглед. — Дође браца — тражио те — па ме изазва на капију. Кад се ја вратих у кућу а мајка седи крај ватре! А мени се цело јутро све нешто чини да ћу бити радосна И, тако, трчим, послујем, а срце ми нешто поиграва... И. ето, даде Вог... „Оманђијан" — мислила је Нера — „ето не сме речи да јој рекне!" А Пери пала сгена на душу, па му се враћа залогај. Као да је у некаквом буновном сну, тако не може да се поврати. То му је дошло тако ненадно као да му се кућни кров срушио на главу, па му стала памет те не уме ни да мисли. Још у његовој глави не беше на чисто шта је то управо што му душу тишти и гњави, он је само осећао терет. — А што га 'је тражио „браца"? — упита Нера нарочито ударивши гласом на реч „браца". Милица је погледа. Љој некако чудно зазвони то питање. Али, као и Пера, она не ирочита ништа у Нериним очима. — Да иду у лов. Еели: попрашио снег, могу наћи штогод. — Иа јесте што вели: згодно је за лов. И Пера и Милица погледше је. Неру као да мало освести ово што му мати рече. Он разумеде, ама Милица ништа није разумела, а дође јој као да из свекрвиних уста чује неку пакост. — Шта ти још прича побратим? — упита Пера, а глас му некако промукао. — Ништа. Прича како сте ономад ловили с Младеном те се насмејасмо. Помисли, мајка, баш је ђаво тај браца ... — Живи ђаво! — пресече је Нера. ~ Како је само подвалио Миладину!... — А, што се подвале тиче у томе је мајстор! Милица је опет погледа. Иера више не може седети него се диже и журно изиђе из куће. Њему се чинило као да му је жишка за вратом. Из малог дворишта оде у веће па у воће. И оде дуж воћа журно као да га неко вија. Страшно се нешто закувало у његовој души. Он није знао шта је то, ама то му је спрљило и срце и џигерицу. Рој мисли јурну му у главу,

али то беху страшне и крваве мисли. И те мисли га готово смождише, нрогуташе као што талас прогута камен што га у његове чељусти баце. Као да је неко запалио рубље и руво на њему тако га обузе некаква страшна ватра и он, не знајући шга ради, баци се на земљу и стаде сс ваљати по снегу... Кад је дошао себи виде читаву бару од отопљеног снега. Он се диже, рукавом убриса лиц.е и ноче се отресати. У тај мах чу да га нека виче. То је био Милан. Он се упутио воћем право њему. Пера да би прикрио и заварао траг, узе скидати маховину са једне старе шљиве. — Шта радиш ? — Ето, ништа готово. — Гледај га! Ш то си каљав тако ? — Пао сам — Ала си се ти искаљао! Ја дођох да идемо у лов, а оно ти већ уловио! - рече Милан и насмеја се. Иера се само намршги. — Шта ти је ? — Ништа. — Да се ниси много убио ? — Нисам. — Који ти је ђаво те си тако кисео? ХоНеш да идемо ? Звао сам и Миладина али он неће више с нама. Пера нити се насмеја нити му одговори. — Ја не знам шта ти је! рече Милан и нриђе те га продрма. Пера му се загледа у очи н на једаниут дође себи. Онај по !м 'ени и искрени иоглед Миланон новрати га сасвим. — Није ми ништа — пожури он да се на смеши — замиелио сам се ненгго. Зар се ја не смем замислити ? — Смеш, браге, ама ми изгледаш као да ти је неко све по кући побио. — Таки сам ја кад се замислим. — А шта си то тако крунно мислио ? — Ево! Да ми је да ово откуним од чича Марка па да шинем плот онуда - лагао је Пера. — То би било добро! Али полако! Што је дана пред нама је. Није ни Бог свега за један дан створио! Дакле, хоћемо ли у лов ? — Хоћемо. — Е онда да пожуримо. Знаш куда Кемо '! Хајдемо у Гаврића забран. Тамо ми се чини да има лисичија јазбина — шаг будемо среКне руке! Виатише се у кућу ћеретајући. Пера не затече матере крај огњишта. Милица му рече да је отишла да прилегне, нешто јој зима Донесе му те се пресвуче и поли му те се уми. Кад би готов он оде у собу матери. — Нано,