Zvezda

3 В Е 3 Д А

Стр. 495

Бгој Н2

да хоке да скочс са ревкадских- стена. Мзмеђу двоју врата стојашс инјаноФорте, због кога је отац годинама дана оскудицу триео. Усиљено намрштивши чело посматраше он све те предмете, јсдан за другим, и гневно усекњиваше нос. — Сва кривица је до нас, дона Ана! рече он ударивши се песницом по челу. Насни тали смо је као какву иринцезу, као да ће се удати за краља, она, к11И једног сиромаха судског архивара!. . Дона Ана, којој бејаше хладно а и сиавало јој се. изгуби стрпљење. — Та ти не знаш како стоје тс ствари! Данас се девојке, ако нису васпитане, не удају без мираза. Лепа удаја! узвикну дон Либорио. Ето како се удају! Удаја, којој ће се смејати цео Напуљ и која срамоти твоју седу косу. Дона Ана превуче руком кроз своју косу, која бешс црна као навиксоване ципеле, и прогун1;а нешто кроза зубе. — Мама! рече уплашено Камила — На послетку нека се уда! рече мајка. Од смрти нема лека Нити је она ирва. ни последња... (нлсташгље сј«) ;

ПИСМА т ЗАГРЕБА ; 0> I Вечерња светлост. Велика дворана Форстерова хотела била је дупке пуна За столовима је седело до пет стотина лица, која су дошла да одаду почаст заслужноме Старцу. Седе власи његових вршњака, који су слушали звона на буну Четрдесет Осме, и црне, бујне косе младога параштаја; бела ; Фина лица женска и широка илећа људска, декорисани Фракови и живонисно босанско народно одело, високи Фесови и ниске личке капице, све се то стопило у једну дивну и хармоничну целину Био је ирестао звекет ножева и виљушака, келнери су ман.е журно прелетали кроз дугачке редове столова, и већ су почеле утврђене здравице. На много љубазних и топлих речн устао је и Змај да одговори. Стари песник је много остарно, брезде су испре крштале његово лице, глас му је тако тих, да су једва најближи могли чути. Захваљивао се свима, простим, топлим, скромним речима. Л скромност је увек била једна од његових најлепших особина и то у толико пре што су људи његова поколења толико волели иознрати. Сетите се г. Лазе Костића! Из благодарности на леним речима илепим жељама, он је целу ову свечаност назвао в е ч е р њ о м с в е т л о ш К у свога жнвота! Вечерња светлост! Срећан израз! Да, то је

одиста била светла захвалност целога једнога народа сину своме који му је пуних педесет година тако предано, тако честито и гако корисно служио! То је вече одиста било светло, осветљено жарком, рујном светлошћу једног леног, топлог, летњег дана! * * -XУ суботу, 11 јуна, доета мртве улнце загребачке почелесу оживљавати Многобројна изасланства са свију страна долазила су У вече је био са станак гостију, а универзнтетска омладина (из Загреба, Беча, Псште, Петрограда, Граца, Инсбрука и Веограда) састала се у гостионици код Г у н д у л и ћ а. Осванула је недеља, дан саме свечаности. За време службе у цркви омладина је држала састанак у српском основној школи. Вило је речи о приликама у којима живи и наша омладина, о циљевима њеиим и начинима како да се отргне из тога општег мртвила и не}>ада. Иосле тога, нас неколико било смо се нешто мало задржали пред школом, и када смо дошли до зграде Хрват скога Сокола, где је требала да буде свечаност, издалека чусмо нејасну вику, а затим јасно: „Апцуг Втгасп! геап!! Регеап!,!" Затим, једна гомила од 50 —60 ђака, бежи ка Универзитету, и један жандарм, који голом сабљом уда)»а где кога стигне. Иред самом зградом. г. Сандић, ироФесор из Новога Сада, сав искаљан јајима, причао је свој доживл.ај и нрепирку са једним католичким иопом који је дражио демонстранте; г Бимбић из Веограда, (велики поштовалац ноезије у опште, а Змаја на посе, који је не као изасланик, него као одушевл>ен човек дошао на прославу), био је такође испрљан и исправљао је ; улубљени цилендеј,. Једна гиспођа исто тако брисала је своју црну свилену хаљпну. Лепа и велика зграда X р в а т с к о г а ( о к о л а бпла је препуна. '"вечаностје отворио председник приређивачког одоора за прославу, г. Др. Нргдан Медаковп!). Затим је нзабрана депутација која је имала у име збора да позове и доведе Змаја па саму прославу. У депутацију су ушли: г. Санднћ, проФесор И1 Новога Сада, загребачки прота г. Амбросије Навловић, г. Шантић из Мосгара, г. Вешевић из Загреба и ја. Одмах послс тога поч.ео је читати свој говојј г Апд])а Гавриловић, који нисам никако чуо. Кад смо стигли у Змајев стан, затекли смо га узбуђена, и пажљиво јесаслушао крагак говор г. Навловића. Када смо се са Змајем вратиги на свечаност, г. Гавриловић је био свршио говор. Нри Змајову уласку, цела дворана скочи на ноге - и неколико мннута зграда се у нравом смислу Ј)ечи тресла од силнога клицања Г. МедаковиК поздрави слављеника, и тада отпочеше честитања ноједипих корпорација. Г Др Ажбот, на нриличном срнском, поздравио је у име Маџарске Академнје Змаја, нагласивши његове заслуге на превођен.у маџарских песника. Г. Гершић говорио је у име наше ! Лкадемије, г. Нера Ђорђевич у име ГСљижевнс