Zvezda

Стр. 498 3 В Е

„Због ње је све ово!" — мисли она — „Она ми сву ову несрећу донесе у мо.ј дом! . .. Гледај само како иде!... 0, Боже! па што не бијеш громом! Зар ти можеш гледати да неко отрже дете од матере, па да никакво чудо не створиш!"... Само јој ни једанпут не паде на ум да је и она крива. Она је сматрала да је у нраву да убије сваког онога ко би се усудио да се такне њеног материнског права. „Па шта сам ја кад њега немам ? — Мртвац! А зар је то право ? Ја сам рад његова добра сатаранила и своју снагу и своју младост. Ја сам се њега ради одрекла сваке радости. Јављали ми се толики људи, какви људи! Али сам ја одбнла све, одрекла се свега блага и доброте па остала под овом кровињаром, била и човек и жена, и старији и млађи да њему ово одржим рачунајући, да ће ми Бог и он платити по моме добру и ио заслузи. И сад, за љубав ове балавице, он да од гурне мене, своју мајку! И ја да је још волим, да је браним! Та живој би јој месо кидала!. .. — Мајка, хоћеш ли да ручаш ? -— Нећу! Ето ги па ждери ако си гладна! Милица се поплашена тргне, па после ни речи. Вечери су им биле још горе. Свима се туга око срца свије кад се сете како су пре кратког временз срећни били. А сад, седе и ћуте, или побегну одмах по вечери свако на своје легало, па се завуку у јазбине као мртваци, — Бога ми, и на кући се познало Пери однемилио рад, па се ни чега не маша. По неколико пута мати га мора опоменути да дрва дотера, јер на дрвљанику немају ни цепке. Он ухвати волове, отера у шуму, па му тек падне на ум да се неко Јпуња око његова плота, и он као бесомучан остави сав посао па полети кући . . . Ко шта ради он само вреба. У кући га нема по ваздан, али је непрестано око куће и вири иза сваког ћошка Где га не сејеш ту ниче. Око му је вазда на оној страни где је Милица. Сумњао је на свакога: на старијег, на мла ђег, на мушко на женско. Сваку реч коју вије дочути могао тумачио је као издајничку. И тада га спопадну муке и бес, да цепа руво на себи, гризе своју сопствену руку и ваља се по земљи не гледећи је ли суво или влажно. Просто се избезумио. 0 кући није више мислио, могла је ватром изгорети, он с^ не би ма шио да кап воде на пламен баци. Престали су они лепи разговори и договори с матером: шта ће се сутра радити. Кад би Нера повела рсч о томс, он би оборио главу на ћутао, или би просто устао па изишао из куће. А имање је — челебија. Ако га надгледаш, онда и напредује, заборавиш ли га, онда постаје пустош ... Тако би и са његовим имањем. Ограде почеше посртати, туђа стока поче упадати у ње гове и његова у туђе њиве. Почеше размирице са суседима и кад се добро погледа, махом он крив, те је зато многу погрицу и платио.

ЗЈМ. _ Бгол 6:ј Наста пролетња орба. Он је тражио спрежника, али како никоме није веровао, тако му и прође, није могао наћи никога. — Иеро рано, јесн нашао сирежника? пита Нера. — Нисам. — Јеси звао Јакова? — Он спрего с Игњатом. -- А Симу ? — Сима с Манојлом. — Јеси звао чича Марка ? — Њему не треба. — А Милана ? Он ниану, пресече је оком као душманина па осече: — Њега опет ја нећу! — Па мораш кога наћи! Кад не могу . . . — Па остаће ти не поорано . . . — Шта би му ја — нек' остане! — рече он и слеже раменима. Забрину се Нера. Оно и њу срце боли за својим јединцем, али опет, треба хлеба јести. Мислила је мисли свакојаке, па кад јој ништа не поможе, она се диже до комшије Марка, коме се тако у неприликама обраћала за савет Нађе га код куће. — Ја баш до тебе дођох. — Којим добром ? - Бога ми, мој комшија, па да ви'ш није ни добро. — А шта је ? — Је ли ти се јављао мој Пера ово дана ? — Јесте, звао ме да спрежемо. Али како мени, хвала Богу, не треба спрежник, а после... И ту пресече и погледа је. Она устренери али се савлада па запита: ; — Шта, комшија ? — После, коно, Пера ти се нешто баталио. Ни оно дете ни дај Боже! Ја не знам шта мује, али знам да ово што ради не ваља! Немој ми замерити, али ја мислим да би њему требао старешина; ти си га много напустила! . . . Нера оборила главу па ућута. — Болим ти казати у очи него за леђима, ја нећу да спрегнем с њим. Ја не знам шта му би од једанпут! Јесенас онако момче — а сад? Да није што си га тако рано оженила ? Нера се дохвати за го питање — Па може биги, комшија. — Али онда би се с њоме много заносио, а овамо ја чујем, он је већ и туче ? . . . — На . . . она знаш . . . — Из добре је куће оно чељаде. Није она од те сорте ,,. Него..,