Zvezda

3 В Е 3 Д А

Стр. 499

И ту се Марко загледа Нери дубоко у очи. Нера се сва стресе. — Да ниси ти томе крива? — Ја! ? — Лесте ти! Знам ја по овој мојо.ј како ми хтеде Велимира са снахом закрвити, и да мене не би.— оде моја кућа до ђавола! — Али . .. - А!... Сад видим гата је! Боји се свечрва да јој снаха сина не преотме. Одмах иди да намириш децу! Одмах, кажем ти, нли ћеш са мном ратоватп! А како би теби било да је ко тебе с покојним Иваном завадио? Знаш ли, да сам поп не бих те никад причестно, толико си Згрешила! Упропастити онаку кућу и онаку децу!... Нера се није умела бранити. Њој као да Марко скиде неки повезач с очију, и она увиде, на једанпут увиде шта је учинила. Не рекавши ни збогом, она излете из куће. — Нази добро! Немој горе урадити! — до викну јој Марко. (наставиће се) - , ( Р\ Г\ А ДУ . ХАЈНЕОВА Као цветак чиста си, Љубазна и лепа, Ја те гледам, и туга Срце моје цепа. И осећам девојко, У овоме часу: Моје руке — обадве На глави ти да су. И ја Богу молим се: Као што те сазда, Чиста, лепа, љубазна Да останега вазда Београд, Влад. Отанимирони!..

ЈЕЛЕНИН МУЖ Р о м л н чаписао Ђованч Верга (НАОТАВАК) Дон Диборио окочи као бесан, стаде махати рукама чо ваадуху, а штап му паде на земљу. - Никада, дона Ана, никада! Шта хоћеш да кажеш том гадном речју!

узвикну дона Ана, па стаде и она махати рукама. — Зар хоћенг да ти се кћи не удаје? Јеси ли ти вечерас Хришћанин или ниси ? Залупивши му гневно врата пред носом, оде љутита у своју постељу. Међу тим њен муж, и не обазирући се на њу, беше нокрио лице рукама и седео је тако. Штап беше метнуо међу ноге, и ломећи прсте тужно је гледао по соби. у којој је прс тако пријатне часове проводио Ту је он са својим кћерима и дона Аном играо брискуле *). Једна је за то време решавала с Чезаром загонетке, докле је друга плела покрај рођака Роберта, који је намеравао да је узме. Размишљајући о томе дон Либорио се укочено загледа у Камилу и рече: — Роберто је џентлмен! Камила зачуђено усправи главу и гледаше неколико тренутака оца нерешена. Ношто није знала шта да му одговори, обори опет очи на своје плетиво. — Роберто ми никад не би био направио такву комедију! настави дон Либорио. Није требао ни Чезаре да ми нанесе ту срамоту. Зар га нисам примио у своју кућу као сина? Зар га нисмо сви волели ? Шта му је недостајало још ? Требао је да чека да му то одобри његова породица, као твој рођак, годину дана, две године, десет година, ако друкчије није могло да буде. — Шта ти ту приповедаш девојци? подвикну му жена из друге собе. Јеси ли ти полудео вечерас? Иди лези, биће боље, иначе ћеш сутра бити болестан. — Нећу! одговори дон Либорио одлучно. Ја не марим да умрем. Нрема њему на зиду, који је цео био прекриљен напирним оквирима с ФОтограФијама пријатеља и познаника, висила је Чезарова слика, већа но друге, с укрућеном крогном око врата, и с насмешеним љупким лицем. Дон Либорија је то смешење вређало, али ипак није могао да с њега скине очију. Напослетку искали свој гнев. Он ноче разговарати са сликом и пребацивати јој за позлаћени оквирчић, који је Чезара истицао као крал>а међу осталим много скромнијим сликама. Раширених руку примл>ен је он у ту кућу, као какво одојче, као рођенн син. Огац и мајка беху се већ навикли. кад год говоре о будућности Јелениној, да увек с њом спомињу и младог адвоката. А он им је тако врагио мило за драго! Сиромах отац, коме се већ беше досадило да виче и прича, уздисао је само овда онда: Срамно! Срамно! као човек, коме ваде зуб. Камила! узвикну из ностеље дона Ана, која од тог његовог јадања није могла ни ока да склопи. Твој ће отац бити сутра болестан. Зар не осећаш како је хладно? Реци му нека иде да спава. Камила устаде, сави лепо конац у клупче, утврди га иглом и метну рад у .једну котарицу; *) Леднп талијанска игра Лрев.