Zvezda

Б рој 64

3 В Е

3 Д А

Стр. 509

иеколико речи, Јелена дохваги исиод чаршава на схолу Чезарову руку и рече: — Мама зна све! Младић иребледе. Он је то био готово погодио по доиа Аниним наиућеним уснама, по честом прекидању разговора и ио изваиредној речитости Робертовој, који је иокугаавао да разговор оживи, и по дугим ногледима, што их је Камила унрављала на сесгру, докле су јој руке ночивале у крилу. јИгра се у тај мах завршавала мирно као и обично. Доиа Ана, њен муж и Камила говораху сви заједио. Чак п Роберто је учествовао у том живахиом разговору магаући главом. Чезаре уиита тихо : — Шта да радимо ? — Не знам, одговори Јелена. Помози ми ти ! То је било нрви нут да му је у узбуђењу она нроговорила са ти. Уједапнут разговор се прекиде. Дон Либорио беше савесно забележио иартију у регистар. За тим метну своју плетену каиу па сто поред бурмутице, узе мало бурмута и дубоко уздахнувгаи паслони се иа столицу. Допа Аиа остави у кутију карте и зриа, што служаху за обележавање тачака. За .Ђубљени младиК је Ј1утао и гледао у Јелену, која беше главу оборила на груди, на којима би се овда онда ;{аблистао из чипака крст од црног стакла. Имала је белу хаљину, која јој стојаше као да је саливена, с отвором у облику срца и са рукавима до лаката. Његове очи блуделе су с кћери на мајку, која је цело вече цреседела напућсних усана и намрштена чела, пе прозборивши с њим ии једне речи. Шта више викала је на Јелену, гато јој иије узела из руке кутију да је остави у Фијоку, и питала ју је где јој је то вече глава! Дон Либорио је пажљиво навијао сахат, застајкујући после сваког обрта, да ие би нокварио мехаиизам. У тај мах Чезаре, који је стојао поред ПијаноФорта, рече тихо Јетгени: — Хо1>у ли да пдем? Она га ногледа дугим, дугим ногледом и одховори: — Зар би могао ? — Ако ти хоћега... ако твоја мајка .. — Не! рече Јелена. Не! нонови мало иосле правећи се као да негато тражи по нотама. — Не бих могла живети без тебе. — Шта да радимо? — Оно гато ти хоћега, — одговори девојка просто. Њега су дирнуле и иотресле те речи изговорене дахом, докле је Јелена избегавала његове очи и готово му окретала леђа. Али искугаење, које су те речи за њ садржавале, ночеле су је плагаити. Јелена видећи да он не одговара ионови: — Оио гато ти хоћега. Све гато год ти хоћеш! Чезаре иорумене. Покушавао једајој објасни, да му његови рођаци не би одобрили да се жени све док не добије какву службу, а да ни њени родитељи не би му је дали.

— Па оида? Он није знао шта да одговарн. Осећао је њене огатре погледе уДрављене иа њега. — Да побегнега? нромуца он. Јелена метну руке на груди, бледа као мрамор и не одговори. Њему бегае дисање застало, толпко се бепш упланшо због те речи гато му се измаче. Јелена га гледагае дуго у лице, за тим климну тихо главом. Рођак устаде, да номогне Камили да метне у кутију игле и клупчад. Дона Аиа беше игачезла Међу тим Јелена се саже над клавир. написа неколшш речи на увоју једних нншна, на кад је то свршила рече: • Ако сутра не могнете доћи, пошаљите ми ову ромапцу. На улици нри светлости једног Фењера сазнаде Чезаре какву романцу тражп Јелеиа од њега. „Сутра у вече, у једанаест, код г-ђе Роберто. Причекај ме иа стенеиицама. Погато ју је пола сахата очекивао у мраку, угугаујући руком ударе срца, снази је где долази на врховима ирстиј), бледа и уснлахирена лица. Руке јој беху хладне, али није дрхтала. Она му рече промуклим гласом : — Хајдемо ! Оп је хтеде загрлити, алп девојчица се оте од пољубаца, којима се он не усуђиваше да је обаспе. Опа додаде истим тоном: — Не, не још. Првим иољунцем нбљубила га је она на вратима стрица Луј1)иа, кад му је рекла, да је сад његова. (наставиће се) МАВГАСТИР (оДЛОМАК из ЈЕДНОГ НУТОПИСа) Кад се из Рашке (градића) иде низ реку Ибар иаиђе сс на самомс иуту, с лсве странс, на ушће реке Брвенице у Ибар. 11 ду 11л тако иутем, иа приличиој даљини нред ушКем р. Врвенице угледаш град Врвеник (тврђаву), над самим ушћем р. Брвенице а на нослсдљем изданку косе која се нружа од планине Радочела. У своје времејеовај град Брвеник био госиодар не само овога друма нокрај Ибра него и целог овог краја, који се, всле, звао такође Брвеник. Предео р. Брвенице је брдовнт крај, али доста нлодан према својој брдовитости. Кад се пође уз Брвеницу, десна јој јс обала доета нримакнута коси планинској, те отуда и стрменита, а лева је блажија, а на неким се местима шири или у корутину или у иоље. С леве стране у Брвеницу уииру, на више места, огранци пл. Радочела који се називају именима оближњих села као: шумнички, четњарски, бинићски висови и т. д. С десне пак стране допиру огранци пл. Голије, пограничне планине ирема Србији под Турцима, и такође имају имена оближњих села: беочки, котрашки висови и т. д. Идући тако уз р. Брвеницу, левом њеном обалом, прво се наиђе на село Брве-