Zvezda

Стр. 510

3 В Е

3 Д А

ниду а за овим је ? на десној обали реке,, село Градац. Још се свега два села налазе на овој реци до њеног извора, Ржана с десне стране и Бинићи с леве. Покрај овога виђају се, уз Брвеницу, овде онде, и појате. Село Брвеница је подаље од реке истога имена, али село Градац лежи на самој обали ове реке, на самој коси иланинској, која унире у само корито р. Брвенице. Као и свуда код нас, тако и овде реке добијају имена но селима кроз која, или норсд којих, иротичу. Тако се овде, код села Градца, р. Брвеница назива Градачка река. Овде јс корутина ограђена са три стране брдима, а с четврте је валовит предео и сеје се стрмним житом. Леиота овога иредела и манастир, готово у развашнама, привукоше толико нашу нажњу да се једва, после неколико часова посматрања, кренусмо даље на пут. Овде је тај манастир чије име горе стависмо, а који ће још за коју годину бити сав у развалинама. Манастир се находи на једном висоравну 50—00 м. висине. Око манастира са три стране је неколико минута удаљено село Градац а с четврте, јужне, су узвмшења виша од платоа на коме је манастир. Манастир је од реке удаљен 15—20 минута, а једна јс страна платоа прилично стрма према реци. Величина манастира, спољашњи његов изглед и ленота му опомињу човека на славно доба наших старих, на доба Немањића. И ако је доста тешко, са оним што је од манастира остало, сада предсташгги у мислима изглед целог манастира, опет и ово што је остало довољно је да вас увери „да су наши стари некад царовали". Око мннастира, т. ј. око храма и дворишта му, био је зид, чији се темел>, на нише места види и данас, а ишао је ивицом платоа. Изван овога зида, а близу пред вратницом манастирском, била је црква, на чијем је месту сада нодигнута нова црквица, у коју не може више стати од 50 људи. У самоме дворишту манастира налазе се две испоснице у самоме камену, у којима сада лети ладују козе и овце. Спољиа дужина храма је 26 м, а ширина 12 м. Висина зидова је око 20 м. Према сликама на зидовима овога манастира зидови су били још виши па је тек после настајао кров. Храм овога манастира, дакле, сада нема крова, те је тако остатак овога манастира изложен свакој неногоди. Храм има прозоре са оквиром од мермера с додатком оквира од дрвореза, који је (дрворез), ио иредању, додала доцније, нокрај осталих украса, царица Оливера, кћи кнеза Лазара, када је после смрти Бајазита живела у Србији. Еа уласку у храм, над самим вратима очуван је леи свод, око целих врата, од резаног белог мермера са стубовима и стубићима мермерним. Храм је сав патосан великим, квадратним мермершш плочама. На први поглед у унутрашњости храма познају се они делови, које, обично, има сваки храм: паперту, храм и олтар. Паиерта има два дела од по 5 м. дужине. Она има дво.ја мала врата, и с једне и друге стране зида мале ћелије, за које нам рекоше мештани (људи оногаместа) да су исповеднице. Храм и олтар имају по 8 м. дужине. У храму се познају и певнице, десиа и лева, а нид је норед њих издубљен као и у многим другим нашим манастирима и црквама. На зидовима се виде многе живописне слике неке више, неке мање оштећене; многе су и потпуно очуване као слика св. Макарија,- слика Соломонов суд о детету и т. д. Живопис је, дакле, негде више негде мање очуван у целоме храму. У храму се находе два ћивота

(гробнице) од чистог белог мермера, исто онаке као оне у Студеници. Ћивоти су лепо, уметнички израђени, а на заклопцима имају урезан крст са двема попречним цртама Оба су ћивота, један за другим, на левој страни у храму. Као и обично, тако и овом приликом, чим нас, странце л видеше сељаци тога места, дођоше нам на разговор, а ми их радо дочекасмо жељни да чујемо: да ли они шта знају о овоме манастиру. Ту беху и људи већ у годпнама. Ту дознадосмо да они памте: да је манастир зидала краљица (царица) Јелена; у ћивотима леже цар Коистантин и царица Јелена. Иико не зпа да ли има каквих остатака у ћивотима, а прича се: да је неко покушао да види шта је унутра и да мује друштво иодигло заклопац тејеувукао РУ К У У ћивот, али му се рука одмах осушила. А на напомену, да овај манастир личи много, врло много, на манастир Студеницу рекоше иам: да је краљица Јелена хтела да сазида онакву исту цркву као Студепицу и да је неимаре, нре но што су почели рад, нослала те су разгледали и добро запамтили Студеницу и иосле сазидали овај манастир. И доиста по спол,ашњем кроју цркве и унутрашњем расггореду нема никакве разлике између овог манастира и Студенице. Наше је мишљење, да је се овај манастир, у оно доба, једначио лепотом и живописом са Студеницом. Онакав исти свод над вратима са сликама изрезаним у белом мермеру, какав има Студеница има и ова,ј манастир, само је овде много оштећен. На овако дивном месту овај, некад прекрасан, манастир подигла је, као што и предање вели. краљица срнска Јелсна, жена краља Уроша Великог, а мајка краљева: Драгутипа и Милутина. Кад је крал, Урош Велики, њен муж, био збачен с престола од свог сина Драгутипа, потоњег краља, оде и краљица Јелена са својим мужем и сином ЈГилутином у приморски део државе српске и тамо се склоне. Краљ Урош на скоро умре а кралшца се настани ,,у Брњачи, у нределу старог Колашина. због чега се и назива краљица брњачка." Доцније се краљица Јелена измири са својим сином Драгутином, опрости му увреду, а краљ Драгутин подели државу са својим братом Милутином. Нема сумње да н: јвећа заслуга што су се браћа измирила прип&да мајци им краљици Јелени. Из свога двора у Брњачи, често је одлазила у походе своме сину краљу Милутину, чија прсстоница беше у Бан.и крај Косова. Чинила је многе милостиње убогима, оправл.ала и даривала многе цркве и манастире, али како не бсше још, по примеру старих краљева и краљица, подигла из нова себи задужбину, реши се да и то учини. Гледајући Божје храмове, које иодигоше побожни краљеви у славу Божју, почне „горко плачући" себи говорити : „тсшко мени грешној, јер проиустих време нокајанија свога и не учиних ништа; тешко мени, јер, заспавши тешким сном, угасих свстилник душе своје." Избере место за задужбину своју V држави сина свога краља Милутина и почне зидати храм „Нресвете Богородице, празник Благовсштења, у месту које се зове Градац." Добави веште неимаре, потроига „злато много, нештедно дајући сваком раденику" јер не хтеде да ико насилно ради или да негодује. Није имала нокоја ни дању ни ноћу само да би с успехом, и што ире, свршила започето дело за које говораше: „ти си васе желаније моје и вечноје утјешеније