Zvezda

Вро.ј 69

3 В Е

3 Д А

Стр. 540

Један је најпре рекао да је у рукама добра ичелара свака кошнида добра, јер, вели, „нг> речима 'бесмртног генија и великог иееника кога цео свет цени: Д у руке МандушиКа Вука Биће свака пушка убојита !" Шта је сад знао радити овај други, већ да нокажг, кад је уграбио згодну нрилику, да он не само што зна о кошницама, већ се добро разуме и у ноезији, и човек се нусти у коментарисање Неда се опет ни онај први, већ се пусти и он у коментаре и тако се без мало претресе цео Горски Бијенац И читалац кад се то срећно сврши мора скинути капу нред људима од знања и одушевљеио узвикнути: „Хвала вам, господо јер кад почнем нчеларити зпаЛу каквз су кошнице најбоље!/' Један ми онет прнча како је чигајући чланке „о шећерној репи" научио да & у аористу слаби у т,. Све је то дакле такт, да се човек покаже великоучен. Ја сам имао опет нрилике, да одједног лекара из грађе на, пекакву медацинску терминологиј-у изучим уноредну Филологију. Ту вам је и објашљавање корена речи и основа и порекло и претварање гласовно н Миклошић и Јагнћ и ШаФарик и Г Б. Даничић су срећно пренисани и цитирани на по читавој страни Да Бог поможе! Ја из медиципске термииологије научих уноредну Филмогију и тумачење корена речн, а како ли су се лекари корисгили то Бог зна. У осталом лекари су за се лених ствари за нроучавање заразних болесги могли наћи у каквој историји књижевносги или механици. (наставиће се)

ЈЕЛЕНИН МУЖ Г 0 М А II наиисао "Бовани Верга (наставак) — Ах! мајко! одговори сип чисто кроз плач, кад бн ти знала, кад би ти знала! — Знам, знам, дете моје! сирого моје дете! Знам како ти је на срцу! Али шта можемо учанити, кад смо сироти! Ти не знаш... ти не знаш нишга... Твој стриц није по читаве ноћи сиавао, док си ти па месечну плату чекао. Како иам је жалостан био Божић, кад закупац није нослао новац за вино а сељак се вратио празних шака с трга. За нас није марило, јер твоје сироте еестре на све су навикле; оне су јаднине задовољне и с главицом лука... Али због тебе је била невоља... — Ои не зна шта да ради у туђем свегу! — рекао је твој стриц. Тада сам села у један угао н нлакала,- јер сам непрестано мислила: — Он не зна шта да ради у туђем све-

ту! — и чинило ми се да те гледам, како гладан луташ но градским улццама, баш у оно време, кад си се обично враћао кући, док си био код нас. а сестре би те нознале по кораку и повикале: — Ето га, иде кући. — Бидиш, твоје-сестре нису лепе као толике друге, али те воле у толико више. . непрестано говоре о теби, кад увече седе нод великом сликом и нлету чарапе, и кад си одлазио сећаш ли се како емо сви изишли на перон и гледали за тобом, док год воз није ишчезао? Ни један дан није нрошао а да не распреме твоју постељу, као да ћеш ти то вече доћи. Соба ти је остала онаква какву си је оставио и нико се није њоме служио, чак ни онда, кад су набрани толики рошчићи, да се није знало куд ће се с њима, те су се две котарице морале метнути чак нод стричеву ностељу. Твој стрнц је рекао : — Метните му једну зделу у нећ, док се не врати, јер он их је увек јако волео — 0, мајко! рече сип. — Ја не могу више да се вратим кући. — Та шта си учинио да се не можеш вратити кући? Кажи својој мајци! Шта си учинио? — Учинио сам.. да је она за моју љубав нобегла од своје куће. Побегла је са мном. Осгавила је своје родигеље и нема никога више, мајко! На тај одговор сирота жена није знала шта ^а каже. Она више није мислила о томе, што је син оставља, нити па ужас, што ће морати с тим гласом изићи пред девера. Она је мислила на своје кћери, чинило јој се да их гледа како беже са својим љубавником као и Јелена, чисто је виђала дармар у кући који се начинио кад се сазнало за ту ужасну несрећу. За тим нолако, без наде и уморено поче прикупљати своје ствари. Наједаннут спази Јеленииу слику, која је висила пад ностељом у свом златном оквирчићу с крупним веђама и руменим уснама на бледуњавом лицу. Неколико трепутака стојаЛа је јадница као укоиана пред том сликом са завежљајем у руци: осе ћала се понижена због свог рћавог одела, због свог бедног, ногурепог стаса и коштуњавих ирстију, којима беше стегла крај од завежл.аја. Сад се осећала, да је свс свршено, и да би било узалудно борнти се с чарима те леноте, која јој беше одузела срце синовље. Она је сад само осећала силан ^ол, дубо ко сажал>ење нрема младићу, коме ће битн толико жао, што она одлази. Није мислила ни о чем другом и рекла му је: — Чуј, ја морам ићи, јер жељезница сад нолази. Боље је да се вратим што нре кући, јер сестре су ти остале саме а твој ујак наљутиће се још већма, ако буде дуго чекао на одговор. А и нутни трошкови су мањи. Збуњено и избечених очију холао је он тамо амо по соби, као да тражи нешто. Кад је мајка била на прагу, рече му: — Молићу Бога да омекша срце бар твом стрицу. Баљда ће добри Бог дати, Чезаре. Он мегну механички шешир на главу и хтеде јој из руке узети завежљај, не знајући шта ради. — Тако, сад ме загрли! — рече мајка — јер ако