Zvezda

Број 70

3 В Е 3 Д А

Стр. 559

искобељамо из те вреће, из тог ћупа, у који су нас стрпали наши животињски, дивљи, зверски инстикти. Разорг/жати се — то је просто и лако решење питања. По>ити на иослетку, да сви спорови, нееноразуми, раздори међу цивилизованим народима могу и треба да буду решени међународним судом, а не битком. Идеја вечнога мира, појави.ивала се од времана на време и у ередњим вековима и у историји нове Европе, у еноси гриже, која је у то доба владала само из острвљеиости. Али практичног значења она није пре имала и почин>е га тек нридобијати у паше време, кад је у друштву постао јачи и дурашнији покрет у корист мира, који је у неколико и остварен практичним резултатима. Нема сумње да је земљиште зато припремљено, атмосФера би се изменила на боље. Нажно је већ и то што се на рат престало гледати као на уживање, шенлук. Државна унрава, која улази у рат без озбиљног узрока, због ситница, подлежи ошптој осуди. А то је веома важно, већ но томе, што расположење друштвено има утицаја на управе државне. Даље, поштовање договора расте у међународним односима врши се прелом, настајенова ера. Пије то давио било, кад је основа међународним односима била нодлост, обмана, интрит'е? Вал»ано водити снољну политику, значило је тада вешто водити суседа за нос. Од „сјајног дииломате тражено је „не бојати се Бога и не стидети се л.уди". И доиста, каријера БиконсФилда, Бизмарка/преставља много таквих нобеда, за које би их с гледишта часности „требало шсст пута протерати, као Гогољевског јурис консулта, који је био „необичие онитности" и који је умео „тако све снлести, тако нреплести да нико ништа не разуме". Но нринцин лагања толико је ерастао с дииломатском вештином, да и оии, које је вслики каицелар нреварио, уверивши се о томе да су их за нос водили, само су ширили руке и говорили: „Ех, овај човек, правије мудрац!" У нашим очима тај стари нринцнн био је суиротан новоме. Доказало се да се поштење, искреност, поштовање права туђих народности потпуно слаже са чувањем права и достојанства евога народа. И стара Еврона видела је, да спољна политика не мора бити мутна вода, у којој вешт човек може да лови рибу, да дипломатска вештина не мора бити вештина да води другога за нос. Ми смо видели и чули како се европско друнггвб нонашало ирема цару, који је увео тај нови принцип — принцип поштења у међуиародне ооносе. 'Га оншта једнодушна тежња правде показује, да се овде ствар нс тиче случајне појаве, но нрелома, нове ере у међуначодним односима. Жудња за мпром, озбиљан однос ирема рату, ноштовање суседових нрава, успсси поштења, — сви ти услови ирестављају згодно земљиште за рсшавање сиорних пита:ња мирним путем. Међународни изборни суд постаје оби■чним делом за Европу. Можемо ноказати читав ред случајсва, који би се у старо време неизоставно свршили ратом, а у наше доба решили су мирним путем Такваје нп. позната «твар о Алабањи, о Делахојском заливу, сукоб Немачке са Шпанијом због Фнлиииноких острва. ТТоследњих годипа већ су вишс нута чињсни званични нредлози да се међународни сукоби решавају изборним судом. Истина ти нредлози нису наишли на опште

одобравање, али су интересни и заслужују да их споменемо као заак времена. 1870 год. седам америчких држава закључили су у Вашингтону договор, по коме би се сви будући неспоразуми морали решавати изборним судом и решили су да се обрате с тим нредлогом евроиским народима. Енглеска је одобрила нредлог Кремера и Лебока, да се уведе сталан изборни суд ради решавања сукоба Енглеско и Северо-Америчких држава. Сам Гледстон, тада нрви министар, говорећи о том нројекту изразио се у корист евроиског међународног трибунала „Савет великих држава", који би мирним путем решавао међународне сукобе. У Шнанији маркиз ИандолФи обратио се (1893. год.) тадашњем министру спол>них послова Брину, са овим питањем: 1) Мисли ли Брин да садашње стање оружаног мира може да траје неодређено време, без озбиллш опасности за европске народе? Не налази ли он да је то стање убитачно за Европу, нарочито за Италију? 2) И ако је истина, да ће Италија бити нрва жртва тога стања, може ли њена влада да буде равнодушна и пасивна? Брин је одговорио... доста општим Фразама, да он потпуно саосећа покрету у корист општег мира, да је влада вољна да укаже свако садејство приврженицима те идеје итд. итд., једном речи озговорио је „тШе сћозез а ташап!" Па, лено, Фала му и на томе 5 то је боље но да је рекао: „напоље будало!" По рсчима Пијера Дени, јула 181.0 год. Француски војни министар Фрссцие имао је тајио саветовање са Вил хелмом П, на коме се нрстресало питање о разоружању. Једном речи пројекти о разоружању, о вечном миру, међународнм изборном суду, давно су већ из облаети ноетских машта прешли у сФеру реалних зкивотвих нитања и државници Европе одавно их нретресају као могућну, остварљиву ствар. Међу државницима који успешно ратују за идеју ми ра налази се и напа Лав XIII. Ми нисмо решени да твр димо, да њсгове изјаве заслужују иотнуног поверења (Т1 шео Бапао8 е! (Топа ТегепТев), али ево шта вели Лав XIII. „Најдурашније, најпотребније је у садашње време борити се нротив рата, и све што се учини у том правцу, служиће на корист хришћанске идеје и друштвеног добра." Папа се нијс ограничио иа речи, но применио је своје нланове и на делу, решио као изборни судија спор између Перу и Еквадора 1892 ГОД. Најзад у послсдм.с време организован је покрет у корист мира и разоружања, који сваки дан иридобија све внше и вишс саветнмка. На чслу истога стоје: у Француској — сенатор Праријс, Фрсдерик Паси, Жил Симон, у Италијн — маркиз ПандолФи, сеиатор Бонги; у Аустрији — баронеса фон Сутнер итд. ЈеДном речи, ту има много имена племнћских, светлих и најсветлијих, а ШТо је миого важније имена „само" знаменитих као Паси, Жил Симон, Гледстон итд, имена која прииадају лицама, што су се нрославила својим радовима и талентима независно од сваких титула. Тај иокрет створио је онширну мрежу „друштава мира" у разним државама Евроне. Њима се често нодсмевају, више или мање оштроумно, али „гН Меп пга 1е