Zvezda

С хр. 516

з В Е 3 Д А

Б рој 71

I

— 1'азуме се. Ти врло леио то разумеш. — Лепо, богами. , И после једног минута онет нонови: — Лепо, богами. Да не би казао што сувншно и да бн умирио срце, Никитин оде у свој кабинет, и леже на диван без узглавља, после се издужи на поду, по ћилиму. — „Којешта! умиривао је он себе. — Ти си иедагог, радиш на пољу оплемењивања... Па какав би ти још свет требао ? Будалаштина!" Али, одмах затим уверавао се ; да он у опште није педагог, већ чиновник, тако исто безличан и без дара, као Чех, предавач грчкога језика; да у њега није никад било ни нозива за наставнички рад; да је с педагогијом неиознат и да се њоме никад није интересовао; да се он не уме понашати с децом; и значај тога што је он предавао био му је незнан, и он је, може бити, учио и томе, што није требало. Покојни Инолит Инолитић био је отворено тун: сви другови и ученици знали су ко је он и шта се може очекивати од њега; он, нак, Никитин, као и Чех, уме да крије своју глупост и вешто да обмањује све, и свима да покаже, да у њега, Богу хвала, све иде добро. Ове нове мисли нлашише Никитина, он их одгањаше од себе, називаше их глунима, и вероваше да то све долази од нерава, али ће се он с!<м смејати томе касније... И заиста, пред зору он се већ подсмевао својој нервности, називао се женом, али и поред тога беше му јасно: да је мир изгубљен, по свој прилици — на свагда, и да је у двокатној његовој кући — срећа за њзга већ немогућна. Сетио се. да је илузија изветрила, и да већ настаје нов, нервозни живот, који није у миру са личном срећом и спокојством. Сутра дан, у недел.у, он оде у гимназијску цркву, где се видео с директором и друговима. Изгледало му је, да су сви они заузети били само тим, како ће што бол.е сакрити своју глуноет н незадовол.ство животом, и он се иријатно смејао и говорио о ситницама, само да би сакрио од њих своје неспокојство. После је ишао на [жељезничку станнцу и видео тамо како долази и како одлази поштански воз; мило му би, што је сам, те не мора ни с ким разговарати. Еод куће застане таста и Барју, којн су му дошли на ручак. Варја беше сва уплакана, али се тужила да је боле глава, а Шељостов је јео врло много и говорио о томе, како садашњи млади људи нису ноуздани и како је у њих мало џентлменства. — То је циганија! говорио је он, — И ја ћу му у брк рећи; то је циганија, милостиви господине! Никитин се пријатно осмејкивао и помагао Мањи да угости госте; али, после обеда оде у свој кабинет и закључа се. Мартовско је сунце јако светлило; кроз окна на прозорима ладаху на сто врели зраци. Био је тек двадесети дан тога месеца, али се већ ишло на колима, и у башти су крештали чворци. Беше налик на то, да ће овог часа изићи Мањусја, загрлити га једном руком око врата и ре1ш да се ка излазу нриведу јахаћи коњи, или кола за шетњу, иа онда — питати га шта да обуче да не би назебла? Настало је онако исто лепо пролеће као и лане и нудило оне исте радости,,. Али Никитин је помишљао; како

би сад лено било узети осуство, отиутовати у Москву и настанити се на Ње: линој у познатим становима. У суседној су соби пили каоу и говорили о капетану Пол:>анском. Никитин се усиљавао да не чује што се тамо говори; он узе свој дневиик и стаде нисати: „Где сам ја, Боже мој?! Мене окружује стара глупост... досадни, ништавии људи, лончићи са кајмаком, лонци с млеком, торокуше, глупе женскиње .. А нема ничега што би било страшније и увредљивије од тога. Морам бегати одавде, бегати још данас, } јер ћу нолудети !"

ФИЛОССФИЈА КРАЈЦЕШЕ СОНАТЕ (наставак) Хтео сам прво да кажем, да се у нашем друштву, у свима сталежима, створило тврдо уверење које и лажна наука иодржава, уверење да је секеуална веза ван брака, која човека не обавезује ни на што друго до на новчано нлаћање, ствар сасвим нриродна и да је треба бадрити. Уверење је иостало тако ошнте и дубоко да сами родител.и, но савету лекара, упућују своју децу на разврат; власти, чија је дужноет да се старају о моралном благостању скојих грађана, такође саме стварају разврат т. ј. стварају читлв ред женских које треба да нроп ч дају и телесно и душевно рЛди задовол.ења тобожних нотреба човекових, и нежењени људи са савргаено мирном савешКу предају се поквареном животу. И ја сам хтео казати да је то гадно, јер нс може бити да ради здравља једних људи треба да се уиропашћују тело и душа доугих као што не може бити да би ради здравља једних л.уди требало иити крв других. Чини ми се да је одавде природан извод тај да није потребно подавати се тој заблуди и обмани. А да се човек том не нодаје треба прво да не верује неморалним учењима, на ма на каквим тобожњим наукама да она ночивају, а друго да схвати да ступање у такав сексуални однос нри којем људи или ослобађају себе од могућних његових последица — деце, или сваљују сав терет тих носледица на жену, или најзад нредунређују рађање деце, — да је такав сексуални однос ирестуи против најпростијег захтева моралности, да је то иодлост, и да према томе нежењени људн који неће да живе иодло не треба да раде то. Да би се могли уздржати, они морају не само живетп умерено, природно, не нити, не јести нреко мере, не јести меса, и не избегавати рад (не гимнастику, игру, но прави, заморни рад) него не допуштати ни у мислима својим могућност везе с туђим женама као што ниједан човек не допушта такве могућности међу собом и матером, сестрама, рођакама, женама својих пријатеља. Доказа да је уздржљивост могућна и мање опасна и штетна за здравље него неумереност, сваки ће наћи стотину око себе То је прво. Друго, да је у иашем друштву брачна неверност постала у свнма друштвеним редовима најобичнија појава (у сељачком нарочито захваљујући војсци) ношто се на љубавну везу стало гледати не само као на преко потребаи