Zvezda

стр. 580

бр . 73

— Идите ви кући, рече он напослетку својим слугама. Ја ћу доћи носле. Па пазите да ми не етоји коњ на нољу на овом хладном ваздуху. Он испрати мало друштво до почетка стазе. За тим се опростЈ са женскима; ноклони се дубоко пред Јеленом и нестаде га у мраку. — Помислите да га сад сретне каква лопужа, могла би да га уцени са двадесет хиљата дуката! рећи ће неко из друштва. — Дон Пепино је одважан младић, — додаде један други. — Тај се не да лако у шаке. И тада је Јелена, не знајући зашто, целим путем мислила о том младићу, који се није бојао да у то доба иде сам по помрчини (НАСТАВИЋ8 СЕ)

Ј" О ЗгЕС ЗИЕ "41 приповетка Антона Чехова. Кад би ее путници у губернијској вароши С. жалили на чамотињу и једнолик живот, онда би мештани, као прав • дајући се, тврдили, да је/ напротив, у С. врло добро, јер ту има .библиотека позориште, клуб, ириређују се забаве и, нанослетку, има паметних, интересантних, пријатних породица с којима се човек може познати. Ме1)у овима као веома образовану и даровиту истицали су породицу Туркинову. Та је породица живела у главној улици, до губернатора, у својој кући. Сам Туркин, Мван Петровић, пун, лен, црноман>аст човек са залисцима, приређивао је позоришне иредставе за добротворне сврхе, сам је играо старе ђенерале, кашљући при том врло смешно. Он је знао много пошалиЦа анегдота, нословида, загвтаетака ; волео је шалити се и заје^ати, а израз му је лица био увек такав да се није могло одредити шали ли се или говори озбшвно. Жена му Вера ЈосиФОВна, сувоњава, милолика дама с ртсепег, писала је ириноветке и романе и радо их читала својим гостима. Кћи Екатарина Ивановна млада девојка, свирала је на Фортепијану. Једном речи, сваки је члан нородице био обдарен за поштогод. Туркинови су радо примали госте и показивали им своје таленте весело, са искреиом на 'внонгћу. У љиховој иространој кућибилоје лети свеже, ноловина од свих кућних нрозора гледала је у стару, те сну градину, где су лети певали славуји Кад би било гостију, онда се у кујни лунарало ножекима, а по дворинггу се раснросгирао мирис пржена лука — и то је увек наговештаваио обилну и укусну ужину. И доктору Старцеву, Дмитрију Јоничу, чим је постављен за оиштинског лекара и доселио се у Даљиж, на девет врсти од С., такође су говорили, да је њему, као интелигентну човеку, веома потребно познанство с Туркиновима. Некако зими, на улици, приказаше га Ивану Петровићу ; они проговорише о времену, о иозоришту, о колери, иосле дође иозив. У пролеће, на Вазнесење, носле болесничких носета, Старцев се упути у град да се мало разоноди и да узгред набави себи које што. Ишаоје пешице (он још не имађаше својих коњИ) и једнако певушио: К '|Д ј ш аисаи еузе цио из жавогне чаше...

Он је ручао у граду, прошетао се по парку, затим му сасвим случајно паде на памет позив Ивана Петровића и он одлучи да походи Туркинове, да виДи какви су то људи. — 0, здраво, здраво, заповедајте — рече Иван Петровић сретајући га на вратима. — Веома сам рад видети тако милог госта. Одите да вас прикажем својој жени. Ја му кажем, Верочка - нродужаваше он, приказујући док тора жени — кажем ја њему да не може једнако седети у својо.ј болници, он мора своју доколицу посветити друштву. Зар није тако, душице? — Седите овде, — рече Вера ЈосиФовна намештајући госга иоред себе. — Ми се можемо пазити. Мој је муж љубоморач, он је прави Отело, но ми ћемо се ипак постарати да се нонашамо тако, како он не би могао ништа опазити. — Ах, ти, мазо... — нежно проговори Иван Петровић, иољубивши је у чело — Ви сте нам дошли у походе баш кад треба; — окрете се он опет госту — моја благоверна напиеала је велики роман и данас ће га читати. — Жанчик, — рече Вера ЈоеиФовна мужу — (Шез ^ие 1' оп поив (1оппе <3и 4ће. Старцеву приказаше Екатарину Ивановну, осамнаестогодишњу девојку, врло налик на матер, тако исто сувоњаву и милолику. Израз јој лица беше још детињски а струк танак и згодан. Дево.јачка већ развијена, лепа, здрава прса наговинтаваху нролеће које ће тек настати. Затим су пили чај с медом, с бонбонама и врло укусним колачима који су се топили у устима. Што ближе вечеру, гости су се мало по мало прикупљали; сваком госту Иван би се Петровић окпенуо насмејаним лицем поздрављајући: — 0, здраво, здраво, заповедајте! Затим су сви седели у гостинској соби, а Вера им ЈосиФОвна читала сво.ј роман. Она је ночела овако: „Мраз је бивао све јачи и јачи..." Прозори беху широм отворенн, те се из кујне чуло лупарање ножева и ширио се мирис пржена лука... У меким, дубоким столицама нико ни да мрдне, а светлост од лампе тако пријатно осветљаваше ову собу. Сад, овога лепог летњег вечера, кад су се са улице орили људски гласови, смех, кад се из дворишта осећала занара, тешко је било замислити како је то мраз стезао и како је сунце на заласку својим хладним зрацима обасјавало снежну раван и усамљена путника на друму. Вера ЈосиФОвна читаше како је млада, леиа грофица у своме селу подизала и уређивала школе, болнице, библиотеке; како се заљубила у уметника што је онде усиут наишао, — читаше оно што никад у животу не бива, иа ипак беше пријатно слушати, јер све то бацаше човека у леие сањарије и тиха размишљања, те иолазак никоме ни на ум не падаше. — Није рђаво... — рече тихо Иван Петровић. Један од гостију, слушајући и блудећи мислима некуд врл >, врло далеко рече тако тихо да се једва могло чути: — Јест .. имате право... Прође сат, два. Ту близу у варошком парку свираше оркестар и иеваше хор одабраних певача. Кад Вера ЈосиФоЗна затвори своју свеску, друштво ћуташе заједнопет минута слушајући „Лучинушку", коју хор певаше. Ова песма изражаваше оно што се у животу збива а чега не беше у роману.