Zvezda

Б рој 73

— Ви по журналима штампате свој а дела ? — упита Старцев Веру ЈосиФОвну. — Не, — одговори му она — ја нигде не штампам. Натшшем и затворим у свој орман. Зашто да штамнам ? — објашњаваше она — Та ми можемо и без тих прихода живети. И сви уздахнуше не знајући ни сами зашто. — А сад нам ти, Каћа, одсвирај штогод, — рече Иван Петровић кћери. Подигоше капак с кортенијана, отворише ноте, које беху већ спремљене. Екатарина Ивановна седе и обема рукама удари по диркама а затим очас опет удари из све снаге, па онда још једном и још једном. Груди јој се надимаху а плећа угибаху, она упорно удараше све по једном истом месту, те изгледаше да неће престати док јој се дирке не по ломе под прстима. Салон се испуни хуком; све је треперило: и под и таваница и намештај... Екатарина Ивановна свираше тежак пасаж, интересантан једино по тој својој тешкоћи, дугачак и једнолик, и Старцев, слушајући га, замишљао је како се с високе голети котрља камење, котрља се и котрља, те се њему прохте да то котрљање нрестане што пре. И баш тога тренутка Екатарина се Ивановна, румена од напора, крепка, издржљива, с праменом косе што јој беше склизнуо на чело, пеома допаде Старцеву. После зиме проведене у Даљижу, међу здравим и болесним мужицима. седети у гостинској соби, гледати то младо, лепо и, вероватно, чисто биће и слушати те шумне, досакне, али ипак културне звуке, — било је ?а Старцева тако пријатно, тако ново. — Е, Каћа, данас си свирала као никад до сад рече Иван Петровић засузивши кад му кћи заврши свирање и устаде. — Умри, Денисе, нећеш ништа лепше написати. Опколише је, поздрављаху је, увераваху је да одавно нису слушали такву музику, а она све то слушаше ћутећи, једва се осмејкујући, а цела њена појава приказиваше величанствено ликовање после успеха. — Прекрасно, узвпшено! — Дивно! — рече Стдрцев, повлађујући општем одушевљењу. — Где сте ви учили музику? — унита он Ека тарину Ивановну. — У конзерваторијуму ? — Не, за конзерваторијум се тек сад снремам, а до сад сам учила овде, код госиође Загловске. — Ви сте завршил I учење у овдашњој гимн^зији? — А, не, — одговори место ње Вера ЈосиФовна ми смо звали учигеље кући ; у гимназији или институгу, дозволићете, могло је бити рђавих утицаја. Док девојка расте треба да се налази само нод утицајем своје матере. — Па ипак, Ја ћу отићи у конзерваторијум, — рече Екатарина Ивановна. — Не, не, Каћа воли своју маму, она неће загорчавати живот пани и мами. — Не, нћи ћу, ићи ћу! — рече Екатарина Ивановна, шалећи се јогунасто луппвши ногом о под. После ужине Иван Петровић је иоказивао свој таленат. Он је, смешећи се, рекао би, само очима, причао анегдоте, заједао, давао смешне задатке и сш их решавао, и за све време говорио својим неооичним језиком, изра-

Стр. 581

ђеним дугим вежбањем у оштроумљу, језиком, што му је, очевидно, давно преитао у навику. Али то нит'е било све. Кад су се гости, сити и задо» вољни, тискали у иредсобљу, тражећи своје капуте ч своје штанове, око њих је трчкарао лакет Павлуша, илк, како су га овде звали, Пава, четрнаестогодишњи дечко, ошишан и пуначак. — Дед, Пава прикажи! - рече му Иван Петровић. Пава се намести, подиже руку на трагичним гласом викну : — Умри, несрећнице! Сви прснуше у смех. „Занимљиво" — номисли Старцев. излалећи на улицу. Он сврати у иивницу, пони чашу нива, па се унути пешице у свој Дал»иж Иђаше и целим путем певукаше: Таој ми гласић лаекч и ја ва љим чешем... Прешавши девет врсти и лежући да спава, он не осећаше никаква умора, већ, напротив, чинило му се да би задовољно пропешачио још двадесет врсти. п Није рђава..." — опомену се он па се лено засмеја. II Старцев се једнако сиремао да оде Туркиновима, али у болници је било врло много посла, те он не могаше уграбитн ни часа слободна времена. Тако је прошло више од године дана у послу и осами, — док ето му из града донесоше неко писмо у плаву завоју... Веру је Јосифозну већ одавно мучила мигрена, али у последње време, како је КаКа сваки дан нлашила својим одласком у конзерваторијум, настуаи су бивали све чешћи. Веру су гледали сви градски лекари, на је дошао ред и на онштинског из Даљижа. Вера му Јосифовна написа дирљиво нисмо у коме га мољашс за ноходу да јој олакша муке. Сгарцев дође и носле тога је бивао код Туркинових све чешће и чешће. Он је, управо, врло мало помогао Вери Јосифовној , а она је нричала свима својим гостима како је то веома добар, одличан лекар, али он већ није ишао Туркиновима ради њезине мигрене... Празник. Екатарина је Ивановна одсвирала своје дуге, мучне комаде на Фортенијану. После су дуг) ссдели за ча јем, кад је Иван Петровић иричао нешто смешно. Но звонце зазвони; морало се отићи у иредсобље да се дочека нов гост Старцев, користећи се тренутком журбе, вео.^а узбу ђе т, шанну Екатарини Ивановној : — Преклињем вас Вогом, не мучите ме, хајдемо у градину. Она слеже раменима као не сећајући сч и не разумевајући шта он од ње хоће, али устаде и пође. — Ви но три четири сата свирате, затим седите с татом и мамом: нема се прилике да се с вама проговори. Молим вас, дајте ми бар четврт сата времена. Приближавалг сз јесен, у старој градини беше тихо, тужно; по алејама поиало жуто лишће. Рано се већ смркавало. — Не видех вас целе недеље; — нродужаваше Старцев — кад бисте ви знали каква је то мука! Седимо. Чујте ме. Они су волели седети у градини на оној клупи под сгарим, разгранатим кленом. И сад ту седоше.

3 В Е 3 Д А