Zvezda

стр. 602

3 В ЕЗДА

вр. ђб

Она се тако била увела у ред, да су је сви погледали и сматрали као честит дом што је кадар дочекати и срамна и страшна. А данас? Па како он ни речи не одговори, она се диже с места и ухвати га за раме. — А сад? Шга је ова кућа данас ? — Циганска черга ! Он се дусну. — Јест, јест ! Циганска черга у којој се од јутра до мрака инати и излежава. Ето до чега си дошао! И сад дрмиш и дусаш се. А што, бајаги? Неко ти је, ваљда, крив, шта-ли? — Молим те, нано, ћути! — рече он промукло. — Да ћутим ? А што ? — Тако ! — Па како могу да ћутим?. . Кад бихја могла сад потрчати као некад, ја ти не би ии речи рекла: пустила би те, на чини шта знаш; али не могу гледати ни да ми се руши кров над главом. Мене душа боли за нашим добром! — И мене боли! — Да те боли ти би друкчије радио, — Молим те, не говори ми више! — Што да ти не говорим? — Јер ћу учинити бесебе! Јер ћу полудити па.. Не доврши шта хтеде рећи али његов страшни поглед паде иа Милицу и она задрхта Нера виде тај поглед, виде и онај страх пгго се јасно огледао на лицу Миличину и осети сву тежину свога греха. На једанпут окрете молити. У њеном гласу више не беше прекора ни пребацивања. * — Јаој мени, шта сам дочекала! Боже, што ме не узмеш! Зар после толиког посртања и мука да дочекам ово чудо у кући у којој сам се мислила одморити и ироблаговати до суђеног часа! Перо, рано, не цвели мајку ! Послушај ме, чедо моје, и смири се, и окрени се кући својој!... Па је полише сузе. Кад смотрише сузе, потрчаше јој обоје и Пера и Милица. Али чим се Милица дотаче рамена Нериног, Пера је гурну тако да одлете у ћошак и свом снагом удари о зид. — Оступи ти! Јер ако је се још једиом такнеш, заклаћу те! — цикну он и иотеже пож из цагрија. Нера скочи престрављена и полете му за руку. — Не, црниче, шта си наумио ?! — Да закољем кују! Она донесе несрећу у нашу кућу ! Напоље! Напоље ! Милица и не дочека да јој дванут каже, него изиђе. — Ја ћу теби судити, већ ако Бога не буде! — рикао је он претећи — Нећеш се ти мени овде ширити, или мене неће бити! — Јеси полудео ! ? Шта си наумио ? ! — Хоћу да скинем зулум са света! Нусти ме! — Пусти нож! — Ево ти ножа! — рече он, баци нож и отрже се од матере, па испаде у двориште.

Милица је стојала нред кућом дршћући, бледа као смрт. Нера јој цикну: — Бежи, несрећнице! Али је већ било доцкан. Пера јој ирилете, подиже стиснуту песницу и свом снагом је спусти на њену главу... Милица се иоведе... Млаз крви лијну из ноздрва и она се скљока. Раснамећена Нера притрча Милици. — Зар уби, несрећниче ! ? Па клече крај ње и подметну јој руку под главу. Пери клонуше руке. Онај црвени млаз, што је бојио белу кошуљу Миличину, освести га. Он дође себи, и иогледа ону бледу, лепу главу, оно питомо лице које је небројено пута пољубио, па му се стегоше груди и нешто га поче гушити... Шта је урадио? Шта то би?... Како му то дође бес? .. Ама зар њу! Та пре би своју главу разбио !... Ширио је зенице да боље види: је ли то баш истииски њена крв. — Зар је мртва? — унита грцајући. А кад не Д'»би одговора, оп се докопа за косе и стаде цепати рубине па себи. Нера га и не погледа. Она диже Милицу на руке као дете какво, иа је однесе и спусти на сно.ју ностељу. Узе свој убрус и полако јој брисаше крв као да се чувала да је не повреди. Ударац је био јак и Милица је била у несвестици. Нери се учини да је све свршено, даје веК умрла. Нешто хладно проже јој снагу. И она, као да се сама од смрти отима, иоче викати: — Милице!... Мила!. .. Кућо! .. Голубице!... Снаго!... Ја сам! Дођи себи! Мила! Та само отвори очи!... Милице! Мила!... Не бој се никога! Ја сам ту!... Мила! Снајка!.. Милица отвори очи. Напрегнути живци Нерини попустише. Снага, која би се кадра била са лавовима борити, на једанпут клону. Нека нес1 естица обузе је и она порону главом у постељу. (НАСТАВИТ.Е СЕ)

ИЗ „ЈАДОВНИХ ПЕСАМА" Не дам, не дам свету, да ми нозна сету, Да ми сузе суши с осмехом у души. Да ми уздах горки, тешке јаде лечи, Са иритворним болом са лукавом речи. Тугу душе своје, од света ћу скрити, А у тихој ноћи ја ћу сузе лити. А крене ли уздах, та нећу му дати, Нек нико не слути, шго ми срце пати. Имета. .2