Zvezda

Г/РОЈ 79

БЕОГРАД, НЕДРЉА 5 СЕПТЕМВРА 1899

ГОД. III

II 3 Л А 3 И четвртком и медељом Ц Е II А ЗА 1 МЕСЕД 1 ДИНАР ИЛИ 1 КРУНА

Преталату иримају све иоште у Србији и ииостранству.

ПОРОДИЧНИ ЛИСТ

Претплату трева сдати : Сгеви М. ВеселииовиКу шроф Богословије НЕПЛ.АЂЕНА ПИСМА IIЕ ПРИМАЈУ СЕ Рукописи не вра&ају се. уредништво се налази : Кнежев Сломеник бр. 9.

ВРОЈ 1ЈГ» ПР- ДИН.

Уредиик : ЈАНКО М. ВЕСЕЛИНОВИЋ.

БРОЈ ПР. дип.

Б"УЈИ 3 хт^спи:... Љушка матп чед > евоје, И лепу му несму ноје, М најслађе наде гаји, Бу.јп, паји, Благо наји! „Одрашћеш ми, срећан бићеш, „Матер своју подичићеш, „Свуд 1)С нме да ти сјаји, „Буји, иаји, „Благо наји!" Тако мати. Ал' тог часа Крај колевке самрт стаса; Махиу косим, очи таји, —• Буји паји. Тешко наји! Милорад Ј. Митрова!. ■ — —

СВЕКРВА С.1ИИА из своског ЖИВОТ^ — ЈАНКО М ВКСЕЛИНОВИК, (СВРШЕТАК) XVI Милица већ беше „на том добу". Перу су мравци подилазали. Он се бојао грома изненада. Ма да је добро назио, ма да је отварао десеторе очи и мотрио куд ходи и шта ра ш Милица, и ма да јс потиуио био увереп у љену верност, опст његовом љубоморном срцу није много треоало: један сумњив поглед, једна носнрдна речца и — онда је све свршено. Онје страховао да ма с које стране не падне тај ноглед или та речца. Међутим, што се вшне б.чижио дан, Нера беше свс нестрпл.ивија. Њој се чинило да га неКе ни до • чекати Сасвим се цромеиила. Чинило јој се да впше пе во ;и ни Перу толико као ово шго очекује да се на свет јави..ф Ради ка^ав посао, ради, на тек баци све, уђе 1у своју собнцу, седне иа креветац и он ^а се за|несе као кад у воду запдива. Затим скаче, журно

отвара своје сандуке у којима беху велике трубе платна и онда седне те реже иелене .. Највећи би јој душман био. ко би је тад узнемирио... На нослетку дође и тај даи, ирви но Великој Госпођи. Мучила се весела Милица као грешан с душом, али муке не беху узалуд, она роди мушкарчића. Дете иовелико, коснца му већ нокрила лобању .. Нера не даде Нери у ку^у. Дотури му с врага је 1,иу тнкву и посла га попу но знамење. Пера је ишао као суманут. У свакој другој ирилици он би побегао, а сад ни сам не знађаше шга му је. Ишао је, а срце му је лунало. Нешто му је шаптало: „на, ето, имаш сина! Ти имаш сина!"... И то му је звонило у ушима, то му се разлегало у души; чипило му се да се све жпво радује том нримку у ку]1И и тој срећи његов ј. И кад је донео зиамење и дао матсрн те ов^ узе руке з 'аменовати, ои побеже да га само не би погледала или му реч рекла, јер је осећао стид од толике радости. Али чим је изншао у друГо двориштВј а Шега обузе жива жеља да види Милицу и дете. Срце га је вукло а стид задржавао. Та да му је макар да кро-. прозорчиК нрозвири !... У том колебаљу пађе се пред качаром. КакО смотри магер на прагу, он уђе у качару, па, нб зпајући шга ради, узе патеГу, наже се нах ракијско буре и нани се ракије, добро се напи... Иснрва га нешто разблажи, а носле се разлише иеке слике Пред његовим очима па све играју. Ов I доби некакву чудну храбросг, загури капу на поI тиљак иа уђе у кућу и иође да отвори врата ШЈ, I соби материној. - Ко је ? — викну Нера. — Ја сам — рече он одважно. — Шта ћеш? — Хоћу да видим. — Шта да видишШга се ^еое тпче? Њега иешго ледну, као да га пеко уштину за срце. -- Како да ме се ае тиче!? — речеагласму задрхта. Први иут у веку можда Нера нрбчу то ДрХтаље гласа његовог. Она весела хтеде да се наша.т: — Шта ге се тиче туђе дете? Иди...