Zvezda

вр. 84

на моме рођеном језику но имену зове, док се то не протеже у дуг и претегнут глас који је некуд иI даљине допирао, и напокон сав задрхгах од неког узбуђења, јер тада тек оркестар ударн свом си лином ону бурну арију из „Браикова кола" која м I је још из најраније младости остала у срцу урезана. Ја нисам веровао својнм рођеним ушима а инак сам срде притискао да не завичем из гласа И чини ми се да је сав онај свет око мене некако другом иажњом нрихватио ту всселу и бурну мелодију.... Ваља се осетити сироче у далеком и туђем свету па да онда човек иојми сву лепоту и драж коју је^ носисао на рођеној груди .^■мље. Како је мило то осећање!... Кчко је слатк? убав, тај свиони кончи]1 који се иружио у бс.м даљину, и привезао срце за оно мекано г ..е где га је први иут сунце огрејало.... М дл звуци музике брујали око меие па мојим у< ломио се дах, осећач сам како душа тре.:< рп од милине и љубави, .. И зашто да кријем, нод тр тавпце бејаху наврле сузе, те сгш се мугним, неја погледом окретао око себе .. И поглед ми засти иа мршавој уздигнутој нрилици гараиог каиелника. Са колнко је ватре и раздражености ногезао он сада св јим гу далом и у трепутцима нервозно давао такт својим људима. . У једаи мах звуци се утишаше, бијаше то врло тихи нрелаз, а онда опет снажно зајецаше жице ону бурну мелодију која срца нотреса... „Радо иде Србин у в рјнике" Ту мојн о ећаји бејаху допрли до врхунца, нисам више био кадар ни да гледам ни да размишљам, изгледао сам као сухи листак којега је бура откинула са свога стабла и завитлала далеко... далеко у незнани крај. .. Кад се мало доцније изгубио последњи акорд музике и слушаоци одушевљено почели пљескати ја нисам ни могао ни смео да макнем рукама. Мени се чинило да сви ногледи бејаху у менс упрти, чинило ми се да сви знају е сам ја једнни разумео и осећао ту мелодију... Био сам у тренутку н горд и поражен. И кад су се сви разишли ја сам још седео прикован на својем седишту, чекао сам а нисам ни сам знао шта, чекао сам неће ли се ј >ш једном поновитн они исги звуци и ако свирачи бејаху већ иокунили своје инструменте. Тада ми дође једна мисао да упитам капелника како је добавио и од када свира ове песме И мало по т >м кад је он иришао моме столу бејах се већ иокајао што сам га звао, јер не знате како су ти људи горди и мутави кад сгекну мало гласа и новаца. Прилазећи моме столу он ме је мерио од главе до неге и судећи но моме изгледу и по дугој коси зацело је мислио да сам какав челиста или примаш без места те да ћу м^ се понудити да ме прими у дружину. Или како ми он доцније рече, „да сам какви мајушни комиозитор који |1е му поиудити своја сочиненија"... И кад сам га ја унитао од куда му ове комнозиције што је носледње свирао он заузе још званнчније држање и одговори чисто ноносито, да му је чудо како ја већ нисам чуо е је то работа ње-

гова и његовог оркестра. Те су му, вели, комиозиције сгекле гласа и славе те га данас свуда траже и зову тако, да не може да одговори ни на један део тих нонуда.. Би ми криво игго се Влашки Циго кити бисером наших песама, те га окуних питањима од куда му идеја за те композиције, а он ми просто и јасно одговори: — То су вели најлепше иесме које се свирају у мојој земљи и ја сам их просто покупио и нонео собом те нх са друштв ш свирам... — Како, зар су то румунске несме?... — Нису вели, то су сриске, не знате ви, то је одмах блшу до Румуније... Мени тек тада би јасно, те га ослових српски: — Јесте ли ви из Србије?... Ништа впше нс жалим него што у томе тренутку не имадох Фотографски апарат, да иосле ових речи узмем снимак са цигиног доброћудног лица. Бијаше исколачио у ме своје црне велике зенице, уста огворио, доња му усна игра а око ње се развукао осмсјак. Није умео да ми одговори одмах, него ноче да муца српскп а очи му се иаводпише: — Ка. .ко. . из Србије?. . Дабоме из... Србије... ја сам Србин из Кладово... српски циганин из Кладово... господиие. . а вн сте... — И ја сам Србин, рекох му поражен чисго толнком љубављу коју сретох у иростог циганина .. Кад ја то изрекох он скочи да ме загрли. — Опрости вели, госиоднне, онросги, ама одавно нисам чид 10 Србина, баш ми је мило... много ми је мило. . Еј, да пе умрем а да не видим још једног Србина И онда поче да се окреће као у лудилу, очију му лију сузе, док се тек не окрете и не зав^ из свег гласа: — Јанко бре,.. Љубо. . Љубомире .. оди овамо... оди да видиш Србииа... Добро те никога више није било на тераси осим слушчади, иначе би се свет чудио шта би од једном канелнику и свирачпма Мислили би е јеуменинозна» сина толико ми је н >чео тепати и играти око мене. За трепут два на се за нашим столом стекоше још три гарава уметника. Стискају ми сви топло руку и чини им се да у мени и Кладово и Србију гледају. И загледају ме као да сам са неког другог света сишао. Најрадоеиији је стари циго. Навали > је на ме са хиљаду питања Пита ме „како је у нашој земљи? Како Кладово? Јел' знам Кладово, па Негогин, па Текију. Јел' лепо још народ живи... Јел' има берићет добар" . „Нема вели Србија на Србија. Нема така земља на цео свет. Се дамнаест година како је из Србије отишао, био је у два евета, бпо је у Аусгралији, био је у Америци у Чикагу на изложби. . „Куд све нисам био вели, про иао сам евет од један крај на други Паре, много наре сам зарадио, много госноде сам видео и нознао, ама нема нигде наша земљз, пема нигде наш свет. Оно је једна земља. нема више! Остарио сам, ослабио сам, треба да