Zvezda

стр. 726

3 В Е

8 Д А

вр. 91

вшпе нико ие јмиј е, То је трајало даље и даље, и човсчанство се почело сматрати бесмртним. Празновали су јавне светковине и чинили велика весеља, с краја на крај света све је нливало у радости. Али временом прође и то задовољство. Стари људи од сто тридесет, сто шесет, на и сто осамдесет година, који су доживели највећу старост, изгубише моћ вида, говора и укуса: изнемогли с-тарошћу и слабсшћу проклињали су живот и чезнули за смрћу. Због многог света житак нос1а редак и врло скуп. Најиосле бесмртност ггостаде нрава мука и људи су сад тражили смрт с оноликом ревношћу, с коликом су је нре избегивали. Звали су лекаре, али не да лече већ да море ; но ништа не номоже, јер смрти нема те нема. У то доба живео је у в&роши Брази један лекар по имену Прискус. Јелно вече, враћајући се кући, задоцни и зал)та, те тако наиђе норед Невољног ораховог дрве/га. Пролазећн чује тужан глас који је говорио: — Ко ће ме ослободитн овог затвора, да ослободим земљу од бесмртности, која је гора од најгорег помора. — Ја! рече доктор и хтеде да пружи руку свом старом иријатељу, али га смрт опомену, да јој сс не приближујз. Предложи му, да зовне људе те да секирама исеку орахове гране. Лекар оде. Сутра-дан, с-а освитком зоре, врати се с људима који ће да посеку орах. Оии приђу ораховом дрвету, али их гране ухвате, и они се нису могли ослободити. Дошло их је још пуно — али сви су били исте судбине. Најзад се од њихове кукњаве дигла толика галама, да је и сама Невоља, која је у последње време била оглувила, чула ту галаму и дошла. „Ја вас једина", рекла им је, „могу ослободпти. Ја ћу то и учинити, али под једном погодбом, а та је: да смрт не сме доћи ни по мене ни ио мог верног нса, док је ја три пут не зовнем." — Пристајем! рече смрт. Потом је сишла. Имала је врло много носла, јер је било много света, који ју је жудно очекивао. Зато смрт замоли свог старог пријатеља и заштитника Прискуса и његове колег°, да ј >ј иомогну. Онч су на то били спремни. За Невољу се још не зна гачно да ли је три пут звала смрт. И тако она још једнако живи. а но свем изгледу живиће и даље. превео Чед. Маркови*.

НАРОДНО БЛАГО ГРУБА И МРЉА НАРОДНА ПРИПОВЕТКА ИЗ НИШКЕ ОКОЛИНЕ Цар Сгепан имао је сестру врлоружну, лица наказна, но ио намети веома мудру и разумну. Кад год би цар сазивао сабор, и Груба би саборисала са осталом властелом, и седала с десне стране цару Степану. И ако је Груба била мудра и разумна, са ругобе своје омрзне свима, те сви окретаху главу од ње. Кчд Груба опази како је мрска кући, у којој је, и сабору, на коме је, науми да тумарне

у свет. Цар јс лепо спреми и да јој три пратиоца. Груба поотпушта једног по једног — сва три пратиоца; на сама онако непозната падне на преноћиште у пеком селу једном имућном кмету. Домаћица, кад сазна да Груба жели само преноћиште, прими је врло радо, и нохвали се своме домаћину. Обоје иредусретну путницу врло љубазно, и почасте је вечером што је Бог дао. Кад би ујутру, Груба се справл>а за даљи пут, а домаћица ће јв упитати: „Ти, девојко, би у нашој кући, и ми с тобом поделисмо со и хлеб, али ти ништа не рече, ни куда ћош ни шта ћеш". Груба јој каза како је самохрааа девојка без икаква рода окром Бога, на хоће у свет да се прибије уз каква добра домаћина да елужи. „Па остани код нас" рече јој домаћица.. Нама је Бог, буди њему хвала, дао свега дост1 и мала и блага". „Како ти кажеш", одговори Груба, пајој нриђе руци. Груба остаде. Напредице је у кући и пре било, али како ова девојка нредузе радити, свако добро стаде се гомилати у изобиљу. Тако протече неко време. У овога домаћина беше неки овчар Мрља. Једног дана рећн ће му домаћица: „Море, Мрљо, би лн ти узео ову нашу Грубу?" — „Како ти кажеш", одговори Мрља. После упита и Грубу: „Би л' Грубо, пошла за Мрљу?" — „Како ти рекнеш," одговори и девојка. Привенчаше их. Груба роди Мрљи три сина као три златна крсга: Вукашина, Угљешу и Гојка. Са добра срца и ноштене душе домаћилове и његове домаћице, Бог даде и њима иод старост — сина Лазара. Деца растоше пуна здравља и кренке спаге. Мрља куд год иде захваљује се Богу; од куд год иде пита за децу, љуби их и милује. Чу се да ће цар Степан, обилазећи своје царство, доћи и у ово село, па баш у овај дом. Ужурбаше се по кући, кјко ће цара дочекати! Груба само ћути и смешка се. Кад би у очи царева доласка, Груба упита: „Ама што сте то толико неспокојни? Да није какво зло? - ' — »Није хвала Богу — рече домаћица — но добро. Ево, долази нам цар, иа качо ћемо га, кукавци, дочекатп?!" — „Ни за што се не бриниге," — одговори Груба. „Ја знам како ваља цара дочекати. А ако он не оде од нас задовољан, ево моје главе!" Цар дође, и седе да вечера. На синији јела и све ђаконије као и у његову двору. Чуди се цар и вечера. Вечера и чуди се. Кад би сутра дан упита домаћицу: „Да ли си ти сама готовила вечеру, или ти је који други справио? — Нисам ја, царе господине, већ друго једно чељаде, које смо узели под своје — „Зовни га, да га царски обдарим," зааоведи цар. — „Њ*мој, царе господине! Сирота, много је груба, иа ће се сгужити твом царском дицу." „Нека дође!" викну цар, и стаде се као нешто присећати. Мало после врати се домаћица и рече цару да Груба неће ни жива ни мртва. „А је ли удата?" упита цар. „Удата је, и има три сина." — „Питај је, хоће ли ми бар дати да видим ту децу." Домаћица оде и доведе сва три Грубина сина и свога Лазара. Гледа цар децу, гледа, гледа — па му потекоше сузсПознај е цар царску крв! — „Хоће ли ми дати два сина да их са собом новедем" ? упита цар домаћицу. Домаћица оде и каза Груби шта хоће цар. Груба м.у их поклони, али се сама опет не појави. Цар узе Вукашина и Угљешу и од домаћице Лазара, па оде. Тек шго је мало измакао, ето Мрље из