Zvezda

вр. 91

3 В Е

3 Д А

отр . 727

планине, па одмах упита где су му деца. А кад чу да му је цар одвео два сина, заметну овчарску мачугу, иа за царем. Стиже цареву пратњу, па викну: ^Децу ми дајте! Царуј царе евојом царевином, ади над мојом децом не %еш! и Моле га они да пусти децу, јер цар зна шта ради. Мрља не попушта. Тада цар да знак својим слугама, и ови убише Мрљу. Деца су гледала како им царски људи оца убише; би им жао, али се не заплакаше. Та деца постадоше људи и царски великаши. Вукашин је гледао да освети оца, а ЈГазар оста цару захвалан. Јјазар је бранио Цар-Степанова сина Уроша, Вукашин га је убио 11. Јануара 1890 у Нишу. Нрибележио В. Тирић.

БЕЛЕШКЕ ИЗ КЊ&ШЕВНОСТИ

Роман Достојевског 3/10ЧИН И назна драматисан. На позорници друштва „литературно-артистичесш кружокђ " даван је ових дана драматисан чувени роман Достојевског „Злочин и казна." Прерађивач Дељер узео је у главном десет слика, а држао се верно Достојевског, не додавајући ништа свога, сем што је овде онде нешто скратио и спојио један диолог с другим. Критика признаје Дељеру да је уложио много труда и разумевања у тај посао да дело добије што жввљи драмскп облик, ма да му инак прави неке замерке, што је неке јаке псвхичке моменте изоставио, а које је требао узети ради потпуног разумевања главне идеје овог Достојевсковог дела, а при том је унео неке споредније епизоде које су могле изостати. Ипак је рсман у овом драмском облику учинио врло силан утисак, а глумци — уметпици, веле, да су мало кад са впше воље, рлзумевања и осећана приказивали своје улоге као овом нриликом. Оеобито се одликс вао уметник Далматов у улози №армеладова, чији је монолог тако силно утицао на гледаоце, да су сви јецали гласно и гушили се у сузама. Такође је с великим успехом Орљењев приказао Расколникова, а госпођа Јаворска Соњу.

! МИХАИ10 М. БОГИЋЕВИЋ Михаило М. Богићевић је унук чувенога Анте Богићевића, чију славу још и данас несма проноси но Српству; једнога од оних дивова, који скочише, латише се оштра мача и пушке убојне и полетеше у бој „за крст часни и слободу златву:" вернога и истрајнога стражара српске слободе на обали хучне, валовите и нлаховите Дрине. Михаило М. Богићевић је син Милоша Богићевића, који паде као жртва верности и оданости. Па је ли онда чудо, што је из такве крви ноникш

овакзв цвет?! И ако се сви изданци из те племените крви одликоваху и одликују ретквм врлинама, ипак је Михаило, за доброга познаваоца одвојио. Веома су ретки људи као што беше пок. Михаило. Михаило М. Богићевић родио се 8 августа 1843 године у Земуну, где му мајка живљаше с децом својом у изгнанству. Покојни Михаило учио је школе у својој Отаџбини и у Паризу. Као син једне од наших ређих Фамилија, као човек ређега васпитања, ређих врлина и по срцу и по души а и по спољашности — та само у н.егов(м великом и лепом оку, одсјаиваху читави светови доброте и племенитости: — као искрени син своје Отаџбин е, дао се одмах на рад, на погао. Као најмлађи у својој породици, нримио је одмах све теретв њене на своја плећа и ушао у све радове народне и прегао да се и оно попуни у народу, што му јога недостаје. Ушао је у све радове, али нагде не истичући с. Радио је неуморно и дању и ноћу и ретка је та поноћ, која пок. Михаила није видела при раду или домаћем или при раду општем, при раду за друге, већином за друге; а ако не при једном од тих, з оно извесно нри раду на књизи. Али све кријући"од других, па често и од самога себе. Михаило беше скроман и чедан као девојче; пажљив, љубазан и пријатан до крајности, ретке спољашње углађености и Финоће; срца беше голубијега и рајске душе! У његовом срцу беше читаво благо од доброте; у души му беше бескрајно море нлеменитости, без одлива, само с приливом, које је само расло, које је занљускивало својом добротом свакога, који је само дошао у његову близину, као што големо море запљускује и удара*вечито у мраморје! Преко усана Михаила М. Богићевића, никада није прешла никаква и најмања нсовка или груба реч и као би је ко, нехотице, пред њнм изговорио, Михаила би облила румен до ушију. Његово срце непознаваше ни злобе ни освете, а његова душа не знађаше и немогаше да појми: да на свету нма цинизма неваљалства и непошгења. Њему беше то тако непојмљиво, као што је нама тешко замислити, у нашем добу практике и материјализма, такога човек* са тако безбројним дебротама и свима врлинама, као што беше Михаило М. Богићевић. Њега као да беше створила нрирода, да човеку покаже свој урнек, као да га је сгворила за образац и узор те да му каже ц нокаже, какав би требао да је прави човек! Па ипак и тај Михаило и тај човек, имао је као човек и једну голему махну, а та је: што је био и сувише добар и сувише племенит! Али срце и душа, беше безгранични дар Господа Бога, као што је безграаична његова милост! 0 ви потребници, сиромаси, сиротани. бедници и јадници... натници и очајници, што сте изгубили у вг лем Михаилу М. Богићевићу! Кад би когод заишао међу вас. кад би вас нотанко иснигао, знао и умео вас потанко испитати, јамачно би добио још леншу и светлију слику М. М Богићевића. Веома је гешко и мучно верно и истинито оцртати и приказати нраву спољашњу и унутрашњу , слику Михаила М. Богићевића .