Zvezda

стр. 746

3 В Е 3 Д А

вр. 94

Обојица се упутише иредсобљу. Њихови коради одјекиваху, а на одјек појавише се две лепе женске главе из кухиље. Добро иам дошли! — ноздрави их пријатним гласом учитељ-Миркова Славна. Њено пуно, округло лице са живим малим очима, средљи стас и живахност издадоше је да је чила Сремица. — А да нисте назебли ? — зачу се други благи глас из уста красне плавуше с великим као небо плавим очима, високим челом, изнад кога жутијаше се лепо зглађена коса, жута као повесмо небељене кудеље. А кад подиже главу и благо се насмеши на свога Ђуру, забелише јој се из уста два низа бис< ра. А одшкринув мало јаче врата, указа се и иовисоко вигко тело. — Нисмо, госпођо — одговори Мирко и скиде шешпр. — А јесте ли готове с вашим колачима? упита Ђура. С једним делом јесмо, а други ћемо тек по подне наставити и ако Бог да сутра завршити — одговори госпођа Славиа. — Добро сте учинили што сте се извезли, те сте нас оставили слободне. Хвала вам, госнодине Мирко, — додаде Ђурина Јованка — А ручак? — Не брини се, мили мој; само очекивасмо ваше кораке по ходнику и чим их зачусмо, ја иаредих Макрени да маниће снусти у расо. — Зар маниће ?! — уиаде живо Мирко, а очи му се аасветлише. — А да шта сте ви мислили ? — упита Ђура. — Мани га, Јованка, шта ти зна Сомборац о манићима и о расолу. Та у Сомбору и нема рибе. — Ех, ех; ви одма мој Сомбор. Па хоће ли скоро? јер ми смо баш људки огладнели. — Још за који тренут, Ђуро. - Извол'те ви само у трнезарију, осгало је већ све на ностављеноме столу, — рече Наста иза његових леђа — Изволите само, одмах ћемо и мп — довикну госио])а Јованка. — А како је у ду^ану, Јованка? Свратп па види, јер ја бејах у послу. — А Марија ? — И она је тамо. Та знатн ти њу; је ли само навала, долази ли народ, не може она а да тамо не оде, да не запита кога старијег за своје другарице и другове и да их не поздрави. Како ово два дана нема школе, то већ гине за њима. Та знаш и љено срце. А овде нам је била мало и на сметњи, а и Наста је у послу, те нам баш добро дође што се мало удали. - Па хајдмо, пријатељу. Овуда ћемо кроз предсобље, па десно кроз трпезарију, а из ње воде врата у дуКап иа углу. - Па добро, — одговори Мирко и нође за ИБуром. Или волите да останете опде у трпезарији?

— Не, не ; баш волим мало у дућан, да видим како се наш свет спрема за благ дан. — Обојица уђоше у дућан. У дуКану је као у кошници, и ако је велики и иростран, опет је иуно и препупо, као да их је неко ту сабио и као да нема још дућана у селу. Већином Јстарији људи и мушко и женско, све се то дигло да се снреми п • српском обичају, за свете празнике, за свето Христово рођење. Овај тражи меда, онај шећера, онај каве, онај воштаницу, она Фитиље за кандило; пиринча, уља и т. д. Како се иојавише Ђура и Мпрко, а они у глас: — Помоз' Бог, господар Ђуро! — и свима се очи засветлише. — Бог вам помогао! — па приђе сво.јим момцима, иошто се најпре руковао са свима мугнтеријама. —- А гле! Та ту је и наш добри учитељ! поздравише и њега и руковаше се и с њим. Двојица постаријих, докле се остали руковаше с Мирком, рекоше један другоме: — Е баш се овај наш г. Ђура и учитељ сиријатељише, на живе као браћа! — Ех, па добри и поштени људи брзо се на!>у и збрате а ако су још и добри иародњаци... е онда нема! Докле су се ова двојица разговарали, дотле је Ђура журио своје добре и ваљане момке: — Хајте, хајте, послужите још кога па да се руча. — Па нека иде браца Мита и мали Омер, а докле они ручају, ја ћу послуживати, а ја ћу -после. —- Не не, Стево; ми ћемо и данас ручати сви заједно, као и увек, ја нећу да се то мења, та ви радите од шест изјутра, а сад је већ прошло један. — Па баш да затворимо. — Не, нећете затварати; куда би онда на овај снег оволике људе ? — Е Бог те живео, господар Ђуро, е баш си добар ! — новикаше сељаци и сељанке као из једиог грла. — Не бој се, неће нико дарнути ни мрвице. Ми ћемо пазиги као на своје. — Та ко би смео и дарнути, а камо ли што узети и то сад пред овај благ дан. Осушила б I му се рука —- рече побожно један старац који је седео на џаку у коме беше пиринач. — А оно ти на риФ нико сад и не гледа, него све само ово што је за јело и друге потребе. — Та знам ја своје људе, — рече Ђура и прегледа их једним ногледом — и баш видим да нема ни једнога. — Нема, нема ама баш ни једнога од оних рекоше све мушгерије и погледаше се узајамно. — Е па добро. Онда хајдемо одмах. Хајдете Мирко. — Али застаде и погледау некога човека, који тужно наслоњен на шгап стајаше у вратима дућанским и нешто с Мирком и малом Маријом разговараше. — А... јеси ти то, Панто? — Ја сам, господар Ђуро, — одговори Панта неким брижним гласом.