Zvezda

стр . 750

ЗВЕЗД А

вр. 94

„Искрено сам захвалан на вашој пажњи. али ми је обећзно добро место у унутрашњости'. Кнез пљеену рукама. „Жао ми је .. Хтео сам вам помоћи. . Гро® ће бити увређен... У унутрашњости... Какав је тамо живот?" За тим, као узгредно, окрете се Евгенији, градећи невино лице: „Евгенијо Иваттовна, сада сте ожалошћени, али ја ћу вас часом довести у најбоље расположење: наша заједничка ствар стоји добро... Похолио ме је Бабушкин..." Нисам могао више подносити ту срамву сцену и скочивши са седишта, показах му врата. „Али поче изненађени кнез. „Ћутите, молим вас, иначе не стојим добар за оно, што може наступити. Гост оде као опарен. Евгенија је горко плакала. Једва сам је утешио. То беху сузе жалости. Оне су спрале сав нређашњи кал. IX Отурио сам сасвим своје записе. Случајно ми дођоше до руку и ја их жудно прелистах. Они ми онет ране иозледише и срце испунише тугом. Скорим се година намирује, како смо изгубили Косту ц живот се креће уобичајенам колосеком. Смркава се... Евгенија није код куће. Предала се потпуно доброчвним делима и још се није врагила. Небо је носуто звездама.. Млечии пут разастро се као широки појас и беласа се, губећи се у неизмерној даљини у јасном сазвежђу... Испоређивао сам живот људски са млечним нутом... Ко зна, да ли се и на моме иуту неће нојавити светла звезда, а не звезда туге, несреће... Кратковид сам; може да. се већ и иојавила, ма је ја дослен не видех... Срет. А. П.

БОЉЕ ИК1Д НЕГО НИКАД критичка опажаи.а Ив. Гончарова Одавно сам оставио перо и нисам штампао нишга ново. Тако сам мислио и свршити своју књижевну каријеру, држећи да је прошло моје време а заједно с њим да су прошла и моја дела тј. прошло њихово време. Одлучно сам само поново издати скице с пута око света Фрвгату Паладу из узрока који су изнети у предговору к томе издању. Путовања по удаљеним крајевима света имају у сиште ту привилегију да се читају дуже од осталих књига. Свако такво дело оставља задуго неизгладљив траг или колосек, као| какав точак, док се иут дотле не утре да се сви колосеци слију у један општи, широк пут. Путовања око света још су далеко од тога, Друга је сгвар с романима и у ошнте с уметничким књижевним нроизводима. Они живе за свој век и заједно умиру с њим; само дела великих уметника нреживљују своје време и постају историјскиу! сноменицима. Остала пошто одслуже своју елужбу у даном часу иду у архиву и заборављају се. Ја сам очекивао такву судбину и својим делима, по-

што су она доживела нека два, нека три издања, и нвсам их сиремао, а и сад не мислим, штампати их поново. Али у нублици где је још много живих сувременика мога књижевнога рада почесто се сећају мојих романа, каткад у штампи, а врло често у личним обраћањима на мене. Једни питају зашто нема мојих дела по књижарницама? Други ме ласкаво коре шго не пишем ништа ново, каткад ми чак предлажу да напишем о овом или оном предмету, да обрадим ову или ону тему, говорећп како од мене публика као очекује још какво дело. Трећи — а таквих је највише — траже мој лични ноглед на ово или оно моје дело, ишту да им објасним шта сам разумевао под овим, шта сам хтео рећи оним, кога сам или шта сам имао у виду сликајући некога јунака или јунакињу, јесу ли измишљена та лица и ти догађаји, или су доиста ови били итд. Таквим питањима нема краја. При том, као што се догађало готово свима иисцима, гледају да мене сама подведу под овога или онога јунака, упознајући ме то овде то онде, или нагађајући у јунацима и јунакињама ове или оне личносги. Најчешће ме виде у Обломову, корећи ме љубазно за моју списатељску леност и говорећи како сам то лице снимио са себе. Каткада су се напротив мучили куда да ме дену у каквом роману, на пример у Обичном догађају, да ли у стрица или синовца. Други ме отворено прекоревају то за једно, то за друго, то за треће, указују на слаба места, налазе нетачности или претеривања, и за све то зову ме на одговор. Ту скоро негде у штампи читао сам једну критичку црту о мојим делима. А ја сам непрестано мисли » да ако сам ушћутим у штампи, то ће и други прозборити коју за неко време па ће најзад заборавити и на мене и на моја дела, и с тога сам на постављана ми питања одговарао што ми је падало на намет у том тренутку, и што је зависило од личности онога што је питао и из других случајности. Али та питања, инФормације, тражена објашњења не само да нису престала с појавом новога издања Фрегате Паладе, већ су се напротив умиожила. Журим се додати даме то не замара и да ми не досађује; напротив, сматрам као изјаве ласкаве пажње. Некад ме само помуче одг^вори, које морам држати свагда тако рећи готове на постављена ми питања, при чему, дакако, неизбежно морам упадати у непрекидна нонављања. Да бих изишао из тога положаја оптуженика за своја дела и критичара њихова, и да бих једиом за свагда објаснио свој рођени ноглед на своје ауторсне задатке, одлучио сам да наштампам овај рукопис који одавно надихо лежи у мом нортФељу. Ова критичка анализа мојих књига носгала је из пррдговора који сам сиремао уз засебно издање Обронка 1870. г. али тада, из казаних тамо разлога, нисам је наштампао. Потом сам се 1875. опет вратио књој, које што додао, и опет је оставио на страну. Сада прегледајући је ноново држим да може сдужити довољиим објашњењем од моје стране и одговором готово на сва ностављана ми питања с разних страна и лично, и штамном,®каткад ласкчве, претеране похвале, чешће покуде, недоумице, укоре, како што се тиче општег значаја мојих ауторских задаћа, тако и што се тиче радних лица, еитница ит.д,