Zvezda

бр . 94

3 В Е 3 Д А

стр . 751

Ннмало не држим ову анализу својих дела за критички неизмењив критеријум, не намећем је никому, и чак предвиђам да се с њом у многом и многи читаоци из разних узрока неће сложити. Саопштавајући је само желим да они дознаду како ја сам гледам на своје романе, и да је~приме као мој лични одговор на ностављена ми питања, тс да им не остаје више за што питати мене сама. Ако читаоци нађу да је овај мој кључ од мојих дола нетачан, то им је слободно да устале свој. Ако би, напро тив нротив мога очекивања, мени устребало издати повово сва своја дела, то ова анализа може им служити као пишчев иредговор. Закаснио сам с овим предговором, роћи ће ми се; али ако он не буде супишан ни сад, то, могу одговорити на то, боље икад пего никад. Откако се појавио роман Обронак 1869. г. прочитао сам не мало суровнх, чак раздражљивих осуда у штампи; нанротив у друштву, лично, нашао сам много топлине која се изражавала у ватреним, каткад занесеним, дабоме нретераним похвалама. Добивао сам и нисма од некојих љубитеља књижевности пуна истих похвала које су се највише тицале мога „живописа"; и у Обронку и удругим мојим романима на лазили су читаве галерије слика, личности, портрета због којих су ме хгели подићи на висок нједестал у књижевности. Али ја сам се у својим одговорима, и иисмено и усмено, склањао од свих сувишо ласкавнх похвала. Те би похвале имале за ме куд и камо више цене да су у мом живоаису, због којег су ме особито хвалили, нашли били оне идеје, и уопште све оно нгго се увлачило у почетку, ннстинктивно, иотом, у колико су моји ауторски иослови ишли наиред, очигледно за сама мене у личности оно што сам насликао, и иросте, једноставне догађаје. Други нису налазили или нису хтели налазити у мојим личностима ништа друго до више или мање живо нацртане портреге, нејсаже, можда жнве коиије с природе — и ништа више. Што онда ту хвалити? — Зар је тешко уоиште таленту, ако га већ има, нагомилаги гомилу нровинцијских сгарица, учитеља, жена, девојака, слугу и т. д. ? Каква је то заслуга? Све то не би заслужнвало ш ехсеев (Гћопнеиг 1п ехсев 1Гш(%ш(е8'*) којима су ме тј. носледњим обасинали нештедимице, особнто у шгампи. Тек кад сам довршио своја дела и удаљио се од њих на извесан размак и на неко време, тада сам стао сасвим поимати и њ-јхов скривен смисао, и њихов значај, идеју. Узалуд сам очекивао да ће неко и осим мене прочитати што међу редовима, и да ће личности, пошто му се сваде, свезати у једно цело и увидеги шта унрав значи то цело, тога није било. То би могао учинити и учинио би Вјељикски, али га није било. Затим су с појавом реФорама на ред дошла друга питања, важнија од питања уметности, и потисла ова иоследња у другп ред. Цело младо и сае ке нокољељз жудно ее одазвало на поклич времена и жргвовало свој дар и снагу раду и „злоби дана". Није било до естетичких крћтика. А уз то је још захватао друштво нов појав, тако звани нихилизам , иојав комнликован — и заглушио у но*) ни сувише части, ни сувише поруга. Ир.

следње време, чист укус, здраво поимање у уметности, унлевши у то Бог зна шта. И критика као и сама уметносг са снажне, мисаоне и разуме синтезе прешла је на счтничарску анализу. И у огромној гомили мојих личности она је палл у ситничарску анализу њихову не досегнувшп до синтезе Читаоци су се губилп у пространом оквпру романа, уст. зљајући се час е одобравањем час с покудом, ко нред Бабушком, ко нред Мартом ;, други опет пред Вјером а готово сви су се одбијали од Болохова, држећи га, „суровим, отвореним," непогодним и иепотребнпм у роману. Многп су нашли у њему тобож оштру карикатуру младога покољења, други су слегали раменима, чудепи се како сам могао метнути такву наказу напоредо са чистом красном Вјером! 0 том ћу потанко рећи ниже. И тим су свршили, метнувши дело у архиву. Више нису ништа видели и ућутали су. Ђутао сам и ја. Шга сам и могао да радим; не моље човек да носредује за своје дете , да га изводи пред публикј". да пј нча како је оно тако и тако, једном речи да га препоручујс. Ђутао сам зато што, ако други нису опазили и натпли то што опажам и налазим ја сам, значи да сам ја слаб уметник и да моје личности и слике не изражавају ништа друго до штј изражавају нортрети по зидовима, лепи и ружни, погођенп или непогођени, с добрим, злим или охолим лицима — и ништа више! Добро је још што су хвалили колорит, верност личносги, жнв.,ст иејсажа — и за то хвала Богу! Хтео сам, ипак, у 1870. одговорити коју некојнм критичарима, баш поводом Волохова н Вјсре, заштнтити њих и себе, али сам се предомнслио, да се не бих излагао новим, још раздражљивијим нозивима него тадашњим упућеним на ме зашто сам ја тобож у Волохову насликао нредставника новога нокољења! Ти су одговорп билп предмет доста великога иредговора, који еам намерааао штампатп при засебном издању Обронка, али саи одустао, велим, п сад ћу отуда узети оно што ми се учини умесно. Кад сам ћутао толико време, зашто се сад прихвагам сам да објашњавам своју књигу или, боље рећи, своје књиге, пошто ће требати мимогред дотаћи се и прва два моја романа говорећи о посдедњем, јер да кажем пре свега они су, особито Обломов и Обронак, тесно и узрочно међу собом везани, као шго су везани периоди рускога живота што су се у њима реФлектовали као у капн воде. Пишем пре свега за оне што сад не чине већину међу љубитељима умегничке књижевности, који се и сад још често у разговору са мном дотичу Обронка , и међу којима се нађе више тонлине и но томе више осетљивости, одређености и непристрасности у оцени и самих лачностн и онога што оне изражавају г , ако оне изражавају какаа други смисао осим добро погођена нортрета и живости кичаце. Ако и они не нађу ништа, тада ћу и ја сам, после екснеримента, престаги налазити кључ од својах дела. Дакле, пре свега, мени то треба себе ради да знам да ли имам нраво или не; и ако се са мном сложе и други, и нађу да ја у многом имам нраво, тада ће се објашњењем унутрашњег значаја мојих слика објаснига само по себи и то, у чему је управо заслуга романсијера ако је он уметник. Уметник мисли у личностима, рекао Бјељински, и ми то видимо на сваком кораку код свију даровитих романсијера ,