Zvezda

стр. 764

3 В Е

3 Д А

бр. 96

слободно погледати у очи, свакоме стиснути руку, који може јавно плакати, кад му срце пуца од једа и радосно клицати, кад је срећан, и који мора тајно сам себе питати: — Ко сам ја? Кад увређени муж у првсм тренутку не смрви жену нод ногама, најбоље ће учивити да узме шешир и хвата пут. Ако жена има кад, да проговори две речи, да пролије једну сузу, да учини један молбенп покрет, муж опрашта! и девет од десет пута подаје се својој судбини. — Јелена је можда пала пред ноге свог мужа, клекнула, раширила руке и бледа липа узвикивала му: Убиј мо! — Или се на прагу испрсила, непомична, бледа и охола, и уздигнувши главу довикнула му севајући очима: — Не! не! не! — Или је пркосно села у неки угао и с намрштеним веђама и уснама, које су презриво подрхтавале, рекла му! — Јест, Шта хоћеш? не љубим те више! Било како му драго, он је остајао непрестано онај исти човек, кога је откриће њеног неверства погодило као гром, који је још био заглушен тим ударом. Пред његовим очима, које беху укочене као оно у човека на умору кад тражи светлости, лебдијаше можда још она бона појава за навек ишчезле среће и све оне површне визије, што језик заћуткују и човека чине кукавицом. За тим наступа утученост, ко]а изгледакао заборав, нема, кукавичка резигнација, .једча празна и бесмислена реч, а по том два људска створења, која су се толико љубила, окрећу једно другом леђа, погледају се само пред туђином, измењују за столом пред слугама овда она коју реч, избегавајући да се погледају. Мало по мало и све се заборави. Навнке опет загосподаре; тиранија нослова и домаћа удобност, дражи интимног живота, детињи осмејак, једна реч, случајан додир руке, један нежан поглед нрокрчују полако нут за повратак ка прошлости, која има све чари прве преданости. За тим долази слабост љубави, која се није никад са свим угушила, чежња, миле усномене, које те разоружавају, себична нскушења, која ти шанућу: — Она ће мене опет љубити. Сетиће се и она прошлости. Она је учпнила за мене оно што не би ни за кога учинила. — Један нољубац? Па шта је пољубац? мислио је Чезаре, као и онда кад је писмо оставио, а румен стиДа. га обли по лицу. — Љубим вас ! — шта је то ? — једна реч! — један тренутак слабости, таштине, пример других поквзрених жена, беспосличење. — Је ли могао тако лако ишчунати из срца своју жену, је ли могао да је осгави? Шта би тиме добио? И кад би она, одгурнута од њега, била елободна и без преиреке предала сч другима? Она је тражила љубави. Његова је била кривица, што јој је није могао дати. Шта га се тицало мишљење света, кад би он могао да ноново придобије Јелену? Кад би је најурио, кад би остао као очајник сам са својим, већ у колевци жигосаним дететом, без утехе, без наде, шта би добио тиме? Не. Он ће њу придобити великодушношћу, самоножртвовањем, племенитошћу, преданошћу, учинивши јој живот лаким и удобним. Да, тај јадник ју је љубио још! Вио је љубоморан, као што су љубоморне слаботиње, немајући снаге да раскипе ланпе, са слабачком надом, коју се не усуђиваше ни да самом себи призна, да ће њену љубав придобити великодушношћу, пожртвовањем, па чак и нредавањем себе судбини иа вољу. Да, то је био кукавичлук! Али зар није највећа несрећа бити кукавица? Ако ствар тачније ис.ш-

тамо, видећемо да у сваком увређеном мужу који се све+И' ако се само не свети друштво, има мало љубави, потребе да се уздигне у очима невернице, туговања за срећним данима за дражима којо су му украдене. XIII „Мајгса ти је врло слаба, те шеЛи да те види. Дођи. Дон Анзелмо Дорело." Чезару почеше клецати колена. Он се спусти у једну наелоњччу и сФаде горко плакати. Јелена је била ту нрисутна, стојала је неиомична и канда беше тронута и оиа. И први пут, после толиког времена, узе му главу у своје руке и немо је нритисну на своје груди. Сиромаху Чезару у том суморном часу паде то сажаљење на срце као нека бопа срећа. Он је погледа сузним очима и нромуца: — Моја мајка, Јелена, моја мајка, Јелена! — Идем и ја с тобом — рече она. — Хоћу да идем и ја. И приспеше у варошицу у освитак зоре. Нрозори на очинској к)ћи били су још осветљени. Собе, кроз које су прошли, биле су у нереду, кроз отворена врата допираше гласан нлач, мирис тамјана, воштаних свећа и смрти. Дон Анзелмо, још у црној гали, изиде им у сусрет до врата, и у том свечаном трепутку загрли синовца и више га однесе но што га одведе на старо канабе међу, сестре које су илакале. — Божја воља! рече попа, који бсше такође по бледео — Све што се догађа божја је воља. Јелена је у том очајном туговању стојала у једном углу као заборављена: осећало се, да је једино она била далеко од тога бола. Први је се сети стриц каноник, који је некац нротив ње водио огорчену борбу; изгледало је, као да је смрт сада уништила сваки јед и дала му озбиљну поуку о милосрђу и онроштају — Ви стемојадеца, — рече он. — То сам обећао си ротој покојници. Овај преокрет створио је опште чуђење у Алтавили. То беше тема свих разлвора, и ко је год познавао каноника као карактерног човека днвио се и није могао да верује, да га је могла опчинити Нааолитанка својим ласкањима, та странкиња, која би расула имање дон Анзелмово и уиропастила наде својих заова, да би својим раскошом надмашила алтавилске даме. Један велепоседник у зрелијим годинама, који се с прозора удварао једној Чезаровој сестри, није се више виђао. Дон Лујђи, коме су милосрдие душе ту ужасну вест саопштиле, дође неочекивано у варошицу, збуњен и потресен до дна душе, страхујући, да ба тако нагло могао изгубити и брата каноника као шго је изгубио заову. — Кад смрт једном закуца на вратима неке куће не задовољава се тако олако — било је његово мишљење. Крв му се ледила ири тој иомисли, иста она крв, која је текла у жилама дон Анзелма, који је лепо имањице стекао и који ће морати да се најпре сети своје крви, пре но што почне водити рачуиа о синовцу и синовицама и још некој дру( ој туђини, која је само очокивала да се он изврне, на да расипају његов новац. Цела варошица говорила је то исто. У апотеци и касини није се говорило ни о чем другом но о Јеленином раскошу, о њеном кнежевском нримању, о њеним шепшрима, којих је имала на туцета. Све Ју је то оговарало. Сињора БранкагоЈ сињора